Током четири деценије успешне каријере Биља Крстић прошла је кроз читав спектар музичких жанрова, а публика широм света данас је пропознаје као прву у вишегласју аутентичних обрада традиционалних записа са Косова, југа Србије, из Тимочке крајине, Македоније, Бугарске, Румуније и Мађарске.
Упоредо с каријером поп певачице почели сте да прикупљате аутентичне аудио и нотне записе изворне музике. Шта Вас је навело да прво одете на Косово и тражите ретко извођене и већином до Вашег рада необјављене песме?
— Имам срећу да познајем много људи који се баве етномузиколошким истраживањем, много сам научила од дивног Микана Обрадовића, он је завршио и композицију, одличан је свирач. Упутио ме је у многе ствари и многе песме до којих сам дошла са Косова, које никада нису биле изведене, управо сам преко њега дошла до тих песама, нотних записа. Онда смо то заједно прерадили, направили вокалне аранжмане, Микан је фантастичан мајстор, одлично познаје структуру песме, хармонију, стилистику. Он ми покаже „Шта се оно зелени“, пробам да је отпевам, одсвирам. Нека песма хоће да се пева, али има и оних које се не дају, тако да је тешко да се ставе у нови аранжман. Дивно је искуство док све то истражујете, проналазите из разних извора, нисам то скупљала само на путу, велика је и фонотека Радио Београда, има снимака и из приватних збирки, добила сам дивне песме. Научила сам који је најкраћи пут када тражим песму за себе.
Са Вашег новог албума „Свод“, тренутно највише пажње привлачи песма која нам је свима већ позната, али плени новим аранжманом. Зашто сте се одлучили да снимите песму „Димитријо, сине Митре“?
— Дуго сам на сцени, немам петнаест година, па да мислим да ћу певати још 50, хтела сам на овај албум да ставим неколико песама које јако волим да певам, а никако нису нашле места на претходним албумима, то су фантастичне песме, али увек је нека друга заузела њихово место. То је песма која се сама пева. Годинама се мислило да је традиционална, недавно смо сазнали да је то ауторска песма. То је интимна породична трагична прича. Много је ликова уплетено у њу, Димитрије је диван син својој мајци, који није имао порода. Његова жена је решила да изнађе начин да му поклони дете. Све је то другачије протумачено, као да га она вара. Она роди дете, али умире на порођају, истину је Димитрије сазнао на њеном гробу. Он то није могао да издржи, убио се на њеном гробу, кажу да је то истинита прича и да је чувена Стана Аврамовић Караминга компоновала ову песму.
Бавите се и педагошким радом. Шта успешан рад у вокалној радионици „Бистрик“ говори, будући да велики број деце долази заинтересован за традиционалну музику, у супротности са општом сликом владавине кича и шунда?
— Желела сам да пружим прилику и деци из унутрашњости да дођу на радионице. Девојке долазе чак из Лесковца, треба им најмање четири и по сата аутобусом, радионица траје сат и по и оне се поново толико возе до куће. Девет сати у путу да би биле на радионици, то може само велика љубав и велика жеља да се научи нешто добро. Очигледно оне то јако воле. Имамо једног дечака, тако мало мушкараца се пријављује за певање, радионица је подељена у три групе, од 8 до 15 година, од 16 до 19 и студенти. Фасцинантно је да тој деци из унутрашњости временске прилике нису препрека, може да буде кијамет, ако постоји могућност да тај аутобус стигне до Београда, оне су пресрећне, оне су ту.
Издавач новог албума „Свод“ је британска дискографска кућа „Арк мјузик“, како и зашто је дошло до те сарадње и каква су очекивања? Не издајете први пут у иностранству, шта тиме добијате?
— Тиме се много добија, када сте у светској кући, пре добијате дивна гостовања, радите на фестивалима, постоји шанса да вас види неки добар букер, промотер. То је једина прилика да станете раме уз раме са великим светским именима и да наступате на великим светским позорницама. То је много тешко, ако објављујете за наше издаваче, Србија је мали простор и ако пошаљу неко издање одавде, то није сигурност да ће се добро продати или да ћете имати концерте. Наравно да је важно да изађемо у свет и да покажемо свету сву нашу лепоту. Треба да се боримо на начин на који су се многе традиције већ избориле. Последњих година примат је преузела Африка, њихови музичари. Светска сцена је преплављена њима, нису то могли сами, иза њих су велики издавачи. Не кажем да су наши издавачи лоши, али веће су шансе да направите сјајну каријеру ако имате страног издавача.
