Још Цркву да „реформишемо“, па слободно можемо да скинемо врата са државе и озваничимо „вилу промају“. Војску смо, наиме, „реформисали“ па сад у њој постоји и синдикат, а чланови тог Војног синдиката одржали су данас протест у Београду, незадовољни социјалним статусом њихових припадника. Да, да, војска је штрајковала. Усред српске престонице.
Гладан војник — пораз свих
Да се разумемо, ако бисмо морали да изаберемо пет најлошијих ствари за неко друштво и државу, међу тих пет у самом врху би била она да је социјално стање у војсци лоше. Ништа горе од гладног војника. И официра. То је пораз свих.
Држава је годинама била под санкцијама, економија земље крене, па стане, па крене… Жеља за помоћи војним лицима постоји, али материјалних средстава је мало. И није то од јуче. Па баш због тога што није од јуче, треба разумети војску. И разумемо је.
Већина вас је гледала филм „Држава мртвих“ Живојина Павловића према сценарију Синише Ковачевића „Јанез“, где заставник ЈНА која се распада живи са породицом у нељудским условима. Те слике нису достојне човека. Такво стање у војсци није сада, али је било доста година веома налик томе.
Садашња ситуација је боља, али далеко од тога да је добра. Војник (официр) нема достојанство. Околности су му га одузеле.
Војска је држава, или није
Међутим, требало би и војска да разуме шта је то војска. Да се сети да ни српска војска из Првог светског рата није била опремљена као остале војске, да су сланину користили и као храну, и као лек, и као средство за хигијену. Војска би требало да се сети да неки грађани после Првог светског рата, а међу њима и војници, нису излазили на улицу јер нису имали шта да обуку. Да, буквално тако.
Свакако је прворазредна сензација вест да у некој држави штрајкује војска. Досад се могло чути кад штрајкују неке јавне службе, држава тада ангажује војску да обавља посао док штрајк траје. Војска је — треба ли то уопште рећи — држава. Или барем онај њен есенцијални део који се никад не доводи у питање и у који власт и грађани увек могу да се поуздају. Војска је ту кад нико није ту.
„Генералштаб је ’развлашћен‘, а за све се пита ресорно министарство“, могло се, како јављају агенције, чути на протесту. Па зар није пре неколико деценија уведена цивилна контрола војске? Генералштаб и треба да буде подређен министарству. Тако стоји и у закону.
Али чак и да није тако, какве то везе има са материјалним статусом војника и официра?
Охрабрује одлазак у Председништво
Да, било је и раније вести о томе да је војска изашла на улице, али то се зове пуч.
Добра околност је да су представници Војног синдиката прошетали до Председништва Србије и предали писмо упућено председнику Републике, у којем су од њега затражили да примени уставна и законска овлашћења и „узме у заштиту припаднике Војске“.
То охрабрује и шаље поруку да војници, ипак, знају да има неко изнад њих.
Кад већ то знају, нека не буду оно што нису. Нека синдиката синдикатима, а војска војсци и државним институцијама изнад њих са којима могу да се договоре. Улица за војску није решење. То никако не можемо и нећемо да разумемо. О свему осталом можемо да будемо мање или више сагласни са њима.
