Изјаве значајних европских државника, поготово ако долазе из земаља које се сматрају стубовима ЕУ, као што су Француска или Немачка, заслужују посебну пажњу јавности. Ако се те изјаве још и критички осврћу на стање у Унији, онда заслужују још и више пажње.
Немачки председник Јоахим Гаук дао је интервју немачком дневнику „Велт“ у којем се критички осврнуо не на функционисање ЕУ, већ на њене идеолошке темеље. Многи су уплашени од сазнања да свет постаје јединствени организам, рекао је Гаук и додао да је човеку, као и пре (вероватно мислећи на период пре формирања ЕУ), потребна отаџбина јер се мали број људи осећају као грађани света.
Гаук је, можда и несвесно, погодио у срж идеолошког проблема који раздире ЕУ.
Када је, својевремено, покојни професор Факултета политичких наука из Београда Јован Марјановић радио истраживање о верским и идеолошким опредељењима становника Међимурја (ради се о времену када је СФРЈ још постојала), утврдио је, за то време, јеретичку ствар. „У људском срцу има довољно места и за Христа и за Маркса“, написао је Марјановић у резултату истраживања.
Има ли у срцима Европљана довољно места и за националну државу и за Европску унију, питамо се, подстакнути речима немачког председника? За Доситеја Обрадовића, Жан Жака Русоа, Виктора Игоа, браћу Грим или Николаја Данилевског, такво питање било би смешно — колико год били космополити, учили стране језике, упознавали се са другим културама, толико су били заљубљени у своју отаџбину, борили се за њу, изгарали као национални радници. Довољно је отићи до београдске Саборне цркве и прочитати епитаф на гробу Доситеја Обрадовића: „Овде леже његове српске кости. Он је љубио свој род“.
То што су му кости биле српске и што је волео свој народ, Доситеја Обрадовића није спречавало да буде најватренији следбеник филозофије просветитељства у српском народу и да, по сопственом признању, буде грађанин света.
Да браћа Грим и Лав Толстој нису сакупљали и објављивали немачке и руске народне бајке, свет би био ускраћен за Златокосу, Снежану, Машу и медведа…
Истовремено волети своју отаџбину и бити космополита, не само да је било нормално, то је била европска вредност. Ту су вредност неговали и очеви оснивачи ЕУ, пре свих генерал Шарл Де Гол. Историја 20. века сигурно не памти већег француског националисту од њега. Последњи бонапартиста међу државницима, покушао је да вредности љубави према нацији угради и у творевину звану уједињена Европа.
Стаменог генерала, чини се, нико није разумео и то је корен кризе у којој се ЕУ данас налази, што је проницљиво запазио и немачки председник. Јер економске користи, ма колико биле важне, не играју одлучујућу улогу у опредељењима грађана. „Брегзит“ је најбољи пример.
Да су се британски грађани искључиво опредељивали по принципу економске користи, никада не би гласали за напуштање ЕУ, међутим, код њих је превладао национални понос. Слична ствар је са Русијом. ЕУ и САД увеле су Русији економске санкције и биле су уверене да ће се руски грађани побунити због политике руског председника Владимира Путина, међутим, његова је популарност расла што су санкције дуже трајале и што је Русија трпела више притисака са Запада.
Када се нека политичка творевина нађе у економској кризи, она из ње може да изађе, али када наиђе на кризу идеја које држе њене темеље, а ЕУ се налази управо у таквој кризи, у питање је доведен и сам њен опстанак.
Није се СССР распао зато што је запао у економску кризу, већ зато што је комунистичка идеологија, 70 година владајућа, запала у кризу из које јој није било излаза. А идеологија на којој почива ЕУ далеко је флуиднија, неконзистентнија и нејаснија од идеологије на којој је почивао СССР. Заправо темељи ЕУ тешко и могу да се назову идеологијом, тешко чак могу да се назову и идејама.
Раскорак између националног и интернационалног, између љубави према отаџбини и космополитизма, између два прожимајућа принципа, вештачки је направљен у настојању да се, после потписивања споразума у Мастрихту 1992, од једне економске заједнице створи политички хомогена супердржава.
Претходно је, наравно, извршена идеолошка припрема. Читава машинерија стављена је у погон да би компромитовала све национално и доказала да је оно лоше, док је само оно космополитско добро и узвишено. За одржање система служи бројна бриселска бирократија, која је добро плаћена и привилегована и једини истински космополитски елемент у ЕУ.
Док је економско благостање трајало, грађани су били спремни да трпе бриселску бирократију и не обазиру се на њу. Међутим, како је време одмицало, а економска криза постајала све дубља, грађани су почели да се питају на каквим је темељима створена Унија, а за помоћ у решавању проблема не окрећу се ка Бриселу, већ ка националним престоницама.
Сада је на грађанима и политичарима ЕУ да нађу решење и излаз из кризе. Да ли су вредности које Гаук помиње као европске (слобода, демократија, мир и владавина права) довољно чврсто везивно ткиво да одрже на окупу заједницу која повезује толико различите народе какви су Шпанци, Ирци и Естонци?
Гаук у интервју предлаже да ЕУ направи паузу и размисли о циљевима, као и којим ће се темпом ЕУ даље кретати. То би, можда, био добар почетак. А када о њему говори председник Немачке, једног од стубова ЕУ, то је порука да Унија пролази кроз период превирања и промена. А док промене трају — нема примања нових чланица.
