Већ у јануару наредне године, политички живот Србије постаће богатији за једну политичку странку. Покрет „Доста је било“, саопштили су његови челници, прераста у странку.
За аналитичара Цвијетина Миливојевића прерастање покрета „Доста је било“ у политичку странку логичан је след догађаја. После позитивног изненађења који је покрет направио на прошлим изборима, каже Миливојевић, логично је да из статуса невладине организације прерасте у политичку странку.
„Он и није био класична невладина организација, било је речи о политичкој организацији која није испуњавала формалне услове да постане странка, али очигледно је да се са растом подршке ствари заокружују. Сада му се више не може приговарати да се под маском невладине организације крије и учествује на изборима“, каже Миливојевић.
Онога тренутка када уђете у парламент, када институционализујете своју позицију, када прихватите практична правила игре, потреба да се подели активност и да се неке функције и неки послови поделе, разлог је да аморфни политички покрет прерасте у странку, наглашава професор београдског Факултета политичких наука Зоран Стојиљковић.
„Сви који су дошли на таласу антистранаштва и критике класичне политичке позиције странака преживели су као трансформацију улазећи у парламент. Укључујући и феминистичке организације и еколошке странке, које су најпарадигматичнији пример како да кренете са заменљивим посланицима, са променљивом структуром и онда завршите у мање-више традиционалној страначкој инфраструктури“, објашњава Стојиљковић.
Борба против партократије је, како је саопштено, основни циљ покрета/странке „Доста је било“.
„Партијским запошљавањем неспособних партијских кадрова са купљеним дипломама, који су постављени на измишљена административна радна места, јавни сектор сада броји преко 700.000 људи, а 15 одсто је партијски вишак. То нас годишње кошта милијарду евра“, речено је на конференцији за новинаре на којој је саопштена одлука о прерастању покрета у странку.
Борба против партократије уткана је и у статут „Доста је било“ и наглашавају да су једина политичка организација у Србији која у статуту има забрану партијског запошљавања и намештања јавних набавки и тендера.
„Доста је било“ није прва која се декларативно залаже за борбу против партократије. Српска опозиција је, током деведесетих година прошлог века, имала сличан програм, а борба против партократије била је једна од главних слогана на изборима који су претходили 5. октобру. Ниједна странка до сада, међутим, није имала успеха у тој борби.
Многе странке проглашавале су за свој циљ борбу против партократије, али оне, када то кажу, не мисле на класичну борбу против партократије, већ на неке видове борбе против ње, објашњава Миливојевић.
Он говори о пракси која у важи у Србији, о међупартијском консензусу и о пакту о ненападању, који важи само у случају када су у питању партијски кадрови запослени у државној управи или јавним предузећима.
Партократско наслеђе довело је до тога да се садашња власт пре одлучи да смањи пензије за 1,7 милиона пензионера, него да отпусти десет до двадесет хиљада бирократа, који су запослени по партијским линијама, каже Миливојевић.
„Ако је ’Доста је било‘ мислио да жели да подвуче црту испод такве праксе у нашем политичком, друштвеном, економском и социјалном животу, онда је то порука која је сасвим на месту и коју ће већина бирача у Србији прихватити позитивно. Али ако је мислио да се бави општом причом, као у време социјализма, о томе да је партократија зло, онда је то празна прича“, закључује Миливојевић.
Странке имају механизме за борбу против партократије, ништа мање од других организација, објашњава професор Стојиљковић, али питање је колико су у таквим захтевима аутентичне уколико не трпе притисак цивилног друштва, невладиних организација, медија и демократски обликоване јавности.
„То је употребљива политичка формула. Видите да свуда у свету расте талас антиестаблишмент странака, оних који критикују корупцију отуђених политичких елита, оних који су се одродили од народа, оних који су, у бившим комунистичким земљама, запосели државу кроз партијско обликовање политика и систем партијског покровитељства и запошљавања, код нас типично по томе што се ради о стотинама хиљада позиција и људи. У једној стагнантној економији, канал политичке промоције и запошљавања био је један од најотворенијих. У таквим условима, прва ствар која је популарна међу грађанима је критиковати партије, партијску владавину и партијску државу“, наглашава Стојиљковић.
Међутим, питање је колико је могуће одржати такав концепт сопственом праксом и примером, поготово када једна странка дође на власт, додаје он. Грађани Србије, а и шире, навикнути су на то да једна прича важи током избора, а друга након њих.
„Странкама је корисно да имају антистраначку реторику, али колико ће бити уверљива у томе зависи од притиска нас грађана, медија и јавности“, закључује Стојиљковић.
