Европска агенција за заштиту граница „Фронтекс“ у априлу ове године упозорила је на опасност од шверца наоружања са Балкана. У њиховом извештају наводи се да се лако може доћи до „калашњикова“ и граната са простора бивше Југославије, додајући да је ризик од шверца наоружања на Балкану порастао због таласа избеглица.
Иван Зверзхановски, вођа пројекта Уједињених нација за борбу против нелегалне трговине оружјем је пре само неколико дана изјавио да, према информацијама ове агенције, пиштољ који је купљен за 250 до 500 евра на црном тржишту на Балкану може да се прода за 3.000 до 5.000 евра у земљи као што је Шведска. Недавно је и агенција АФП пренела процену међународног истраживања о лаком наоружању из 2014. године, да се у поседу цивила на Западном Балкану, на коме живи мање од 25 милиона људи, налази између 3,6 и 6,2 милиона комада ватреног оружја!
Да је оволико оружје заоставштина ратова који су десет година вођени на просторима бивше СФРЈ није тешко закључити, али треба подсетити како је толико оружја доспело на Балкан и пронашло пут од „мини-рата“ у Словенији до терориста такозване ОВК на Косову и Метохији током деведесетих.
Некадашња Југославија је извозила оружје у вредности од око 500 милиона долара годишње, и то углавном на Блиски исток и у неке земље-чланице Покрета несврстаних. Производња делова се одвијала у различитим републикама: кључне компоненте тенка М-84 — иначе поноса Југословенске народне армије — прављене су у БиХ, Србији, Црној Гори, а састављане у Хрватској.
Мини-рат словеначке Територијалне одбране са Југословенском народном армијом 1991. године оставио је иза себе 60 контејнера са оружјем које је илегално увезено, преко луке Копер. Одмах по завршетку тог сукоба, Словенци су то оружје продали Хрватској. Конвој састављен од 31 шлепера који је и поред ембарга Европске заједнице и Уједињених нација, напуњен са 15.000 аутоматских пушака уз неколико милиона муниције и 3.000 ракета за ручне бацаче, легално је прешао словеначко-хрватску границу. Рат у Хрватској био је те 1991. године у самом зачетку — а оружје је пристизало не само из Словеније већ са свих страна. Хрватска је из Белгије и Словачке набавила пиштоље, а прве аутоматске пушке САР-80 и пушкомитраљези „ултимаx“, калибра 5,56 милиметара стигли су из Пољске, Чешке и Украјине. Све у свему, Хрватска је почетком 1991. потрошила готово 200 милиона долара на увоз оружја. Како је рат у Хрватској одмицао, тако се онај у Босни и Херцеговини распламсавао, па је илегална трговина оружјем цветала.
„Вишак“ из Хрватске се пребацивао у Босну, а додатна помоћ Армији БиХ пристизала је и америчким транспортним авионима „херкулес“. Најпознатија испорука је она такозвана тузланска, из 1994, када је из америчких авиона испоручено оружје — телекомуникације, противоклопни системи, муниција и стрељачко наоружање.
БиХ је и сама производила муницију. Модерна фабрика „Игман“ код Коњица имала је до рата капацитет од 300.000 метака дневно, а за време рата производила је толико недељно, захваљујући томе што је под контролом Сарајева остала фабрика „Победа“ из Горажда која је производила иницијалне каписле.
Но, параф у Дејтону 1995. за Босну и Херцеговину значио је и крај потребе за наоружањем. Босна у мир улази, према подацима СФОР-а, са 26.800 аутоматских пушака, 5.000 пиштоља са резервним шаржерима, 13 милиона метака, 40 хиљада комада стрељачког наоружања, 174.000 ручних бомби, 32.00 нагазних мина, 38 тона експлозива, 200.000 тешког наоружања, пристиглог током рата из Панаме, Ирске, Авганистана, Пакистана. Сукоби на Косову дошли су за њих у прави час. Босански „вишак“ оружја прелио се у руке Ослободилачке војске Косова.
ОВК се оружјем снабдевала и снабдева се из два извора: Републике Албаније и Босне и Херцеговине. Косовски Албанци су били добре платише, а прву испоруку оружја из БиХ платили су око милион долара почетком 1996. године. У њој је било неколико стотина аутоматских пушака АК-47 југословенске производње, аргентинске пушке ФАЛ, различити аутомати и митраљези разних калибара, 167.000 метака, 1.250 килограма тротила, девет минобацача и 579 мина за њих, 269 ракетних бацача типа „оса“, „зоља“, 68 ракетних бацача и 300 ракета за њих, неколико вођених ракета, али и три противавионске ракете „стрела 2М“, као и снајпери.
Из Албаније је шверц ишао класичним шверцерским путевима преко Проклетија. Индикативно је и то да је баш 1997. године обијена оружарница у Албанији и да је „нестало“, према њиховим подацима: 600.000 аутоматских пушака система „Калашњиков“; 200.000 полуаутоматских пушака система „Симонов“ (СКС); 20.000-30.000 кинеских пушака типа „10. јули“; на хиљаде аутомата и митраљеза совјетских система разних калибара; око 10,5 милиона метака; око милион нагазних мина; хиљаде минобацача и десетине хиљада мина за њих; стотине тона експлозива итд.
Оружје које је српска полиција пленила код Албанаца све до краја 1997. било је или југословенског порекла, или комерцијално и шверцовано са Запада из претходних ратова.
Крајем 1997. полиција на Косову плени немачке и италијанске пушкомитраљезе и аутомате, ловачко оружје и нешто савременог војничког оружја, купљеног на црном тржишту у Хрватској и Босни. У рукама албанског становништва у то време било је око 200.000 комада ватреног оружја. Албанци су после бомбардовања 1999. почели велику распродају оружја претежно преко Македоније и Албаније. Процене Унмика из децембра 2005. показале су да на Косову има између 350.000 и 400.000 комада илегалног стрељачког оружја. Данас нико више и не води рачуна о томе, осим шверцера оружјa.
