Дуго времена се сматрало да су се у древној Кини, за лечење повреда главе и главобоље, користиле само методе традиционалне кинеске медицине. Међутим, анализом лобања и мумија старих три и по хиљаде година, научници са Бостонског универзитета су дошли до доказа да то није истина. Ова процедура подразумева прављење рупа у лобањи или уклањање њених фрагмената, како би се смањио интеркранијални притисак.
Докази краниотомије сежу 1600 година пре нове ере
Најстарија кинеска мумија са траговима краниотомије датира око 1615 година пре нове ере. Гробница у којој се налазила мумија Кинескиње пронађена је 1930. године али је отворена тек 2005. године. Научници су открили да је рупа у лобањи направљена још током њеног живота, а жена је живела још месец дана након окончања поступка. Глатке ивице коштаног ткива око шупљине указују на процес оздрављења након краниотомије.
Прича о овим процедурама се може срести и у кинеским књижевним делима. Једно од њих је и роман о дешавањима из трећег века наше ере „Три царства“ који је написан у XIV веку. У роману император Цао Цао удара мачем у свето дрво, а онда почињу несносне главобоље. Император је тада позвао познатог Хуа Тоа, легендарног лекара и оца кинеске хирургије. Прегледавши цара, Хуа То је донео одлуку да му пробуши рупу у глави јер је узрок бола, по његовом мишљењу, био тумор. Цао Цао се томе успротивио и осудио лекара на смртну казну и наредио спаљивање свих његових записа о медицини, а овај део романа потврђују и историјски извори.
Интересантно је да не постоје докази да се краниотомија у Кини вршила у XVIII и XIX веку, али, према научницима, то не значи да је поступак у потпуности избачен из праксе у том периоду. Међутим, одсуство ове методе лечења би се могло објаснити и културним табуом и коришћењем акупунктуре и биљне терапије. Разлог би могао бити и конфучијанизам, по коме је тело свето, па га не треба скрнавити током живота а ни после смрти.
Према речима неурохирурга Емануела Бинелија са Универзитета у Бостону, проценат преживелих људи са карактеристичним шупљинама у лобањи које потичу од краниотомије је био превисок да би се приписао немедицинским оштећењима која потичу од буздована или неког другог хладног оружја.
Од Јужне Америке до Алтаја
Треба напоменути да су неки други научници, као што је на пример Џон Верано са Универзитета у Њу Орлеансу који је проучавао појаву краниотомије код других древних народа света, склони сумњи у тврдње Емануела Бинелија.
„Претпоставка да је краниотомија у древној Кини вршена са 100 одсто успешности се може веома тешко прихватити, бар на основу описаних примера“, каже Верано.
Према његовим речима, за коначне закључке који указују на неуспехе ових процедура потребни су недвосмислени докази да су то трагови коришћења медицинских инструмената. У супротном, постојање краниотомије се може оповргнути и урођеним недостацима или повредама насталим тако што је лобању након смрти прогризла нека животиња. Верано додаје да су многи древни народи правили рупе у лобањама живих људи, било да су разлози били медицински или ритуални.
У Европи је сличну процедуру описао још старогрчки лекар Хипократ који је живео у V и IV веку пре нове ере, а касније и његов староримски колега Гален. Међутим, у региону Медитерана се те операције нису обављале баш успешно. Иако је краниотомија смањивала притисак на мозак код особа које су недавно претрпеле трауму, ипак је током самог поступка постојала велика шанса да дође до инфекције ткива.
„У средњовековној Европи је постојало уверење да се лудило развија од постојања камења и ђавола у мозгу, те да се тело, бушењем шупљине у лобањи, може ослободити од демона“, даје пример Верано.
Велики број веродостојних доказа о краниотомији, према Верановим речима, може се срести у Јужној Америци, на територији Перуа. Научници су дошли до доказа за преко 800 случајева краниотомије обављених оквирно у периоду V века пре нове ере. Рупе на многим пронађеним лобањама указују на велики број смртних исхода, али и да су неки људи након обављеног захвата имали релативно дуг живот.
Слична процедура је спровођена у циљу смањења интракранијалног притиска, како би се човек спасао од излива крви у мозак или очистила рана. У пракси се ова техника врло често примењивала упркос високој стопи морталитета, јер је смртност била чак и до 40 процената. Према Верановим подацима, стопа морталитета се драстично смањивала, да би, у време Инка у XIII I XIV веку, преживело чак 85 процената људи подвргнутих краниотомији.
Руски научници су трагове сличних хируршких захвата пронашли у Горњем Алтају. На три лобање које припадају скитској култури, а потичу из периода 500. до 300. године пре наше ере, пронађени су, такође, трагови краниотомије.
