„Желим да се заврши ова мука“, каже Фатима, која има 15 година. Она живи у делу града Шаир, који су под контролом држали терористи.
Пре рата, она је ишла у школу и са другарицама је маштала о будућности. Са доласком терориста, све наде су се срушиле, а школа је постала рушевина. Мука родитеља и њихово страдање види се на деци — недостатак хране и лекова је тужна свакодневица током свих година окупације. Парола „Смрт или лојалност“ коју пропагирају милитанти скупо је коштала Фатиму — много пута је била мучена.
Махмуд, момчић упалог лица, заједно са својим млађим братом тражи начин да заради бар нешто. Њихов отац више не може да ради, а хлеб кошта скоро 4 долара, а балон гаса чак 110 долара. Многа деца су спремна да раде као шегрти — није важно да ли код каменоресца, пекара, обућара, само да имају прилику да зараде. Нажалост, на тај начин деца ризикују да постану жртве експлоататора, али немају избора. Деца овде брзо сазревају.
Абди су на очи убили оца, када му је било само 6 година:
„Желим да постанем велики и јак, да могу да ухапсим све терористе зато што су убијали људе. Они су убили мог оца јер је одбио да ратује против сиријске војске“.
Фуад, 10 година, говори да је видео чак и оно што не показују у страшним филмовима. Милитанти су затворили школу и претворили је у свој штаб. Рекли су деци да школовање не доноси никакву корист, а онда су покушали да их врбују у своје редове како би ослободили Сирију. Фуад се смеје због речи „ослободити“, зато што терористи нису дозволили људима да излазе из кућа и остављали су цивиле да умиру од глади и болести.
Јушиа, 11 година. Бомба је убила његовог оца, а кућа је срушена. Заједно са мајком и неколико других породица живи у једној полуразрушеној згради. Он се шета пустим улицама са својим мачком и другом.
„Желим да се што пре заврши рат и да се све смири. Маштам да се вратим својој кући, да спавам у топлој постељи, да се не свађам са другарима, да се не стидим своје садашње куће“.
Ајша, 12 година, живи где и Јушиа, али се не стиди свог привременог дома, јер је баш ту нашла нове другаре. Али, њој је непријатно јер има поцепану хаљину и ципеле.
„Мама ми је сашила јакну од ћебета које смо добили од Црвеног полумесеца, али ја се стидим да је носим. Желим лепу, нову хаљину и лепе ципеле“.
Јасмин, 12 година: „Од детињства сањам да завршим школовање и да постанем лекар или инжењер. Видим да је то сад немогуће. Ипак ћу се потрудити из све снаге да остварим своје снове и будем срећна“.
Басма има скоро 14 година. Отац му је умро током рата, живи са мајком и браћом. Мајци је тешко да самостално издржава породицу, деца пате.
„Само кад не би било снега, само да се не смрзавамо. И да мама више не плаче“, рекао је Басма новинарки Спутњика.
Деци Алепа је било веома тешко, а ни сад им није лако. Али они се искрено осмехују, када говоре да су терористи отишли, а они остали.
