Распад бивше СФРЈ на шест нових држава није донео само десетогодишње ратове на Балкану, већ и економску нестабилност и велику етничку подељеност међу народима и народностима који су скоро 50 година живели у „братству и јединству“ Титове Југославије. Из данашње перспективе гледано, многи западни заговорници распада СФРЈ сада сматрају да је то била грешка, јер нису добили оно што су хтели, али јесу добили државе од којих барем две нису економски самостално одрживе.
Сада, скоро две деценије после рата, исти они који су заговарали распад СФРЈ „зарад мира“ на Балкану (мада немира није ни било док се они нису умешали), сматрају да би се „балканска ватра“ могла угасити само ако се створе нове државе подељене по етничком принципу. Тако барем решење види Тимоти Лес, аутор анализе политичке ситуације на Балкану изнете у америчком часопису „Форин полиси“. Он заговара прекрајање граница, па чак и стварање велике Србије, Албаније и Хрватске, са тезом да је потребан радикалан приступ нестабилном балканском региону како би се дошло до мира и стабилности.
Да ли би ново прекрајање граница на Балкану заиста довело до мира на Балкану или би се ситуација додатно погоршала?
Бивши дипломата Зоран Миливојевић, коментаришући за Спутњик поменуту анализу, каже да се она наслања на пар реалности са којима је суочена међународна заједница када је Балкан у питању, али са којим су суочени и геополитичари и аналитичари, имајући у виду промене које следе након америчких избора, ситуацију у Европи и повратак Русије на светску политичку сцену.
„Ради се о томе да се концепт мултиетницизма, који је промовисан после ратова деведесетих година прошлог века на Балкану и који је под окриљем Европске уније требало да гарантује дугорочни мир и дугорочну стабилност на овим просторима, није показао као ефикасан. Осим тога, ми се суочавамо и са тенденцијама које се дешавају у Европи, где се поново афирмишу националне и ентитетске државе, као на пример Мађарска, Пољска, али и Немачка, Француска, да не помињем регионалне иницијативе као што су Каталонија, Баскија, и тако даље. У том контексту се поставља питање и каква је ситуација на Балкану и шта би се ту могло догодити, имајући у виду да мултиетнички концепт није ’заживео‘ и да ЕУ, суочена са својим проблемима, када је и процес проширења практично заустављен, ни сама није успела да својим стандардима и решењима са проширењем и приступањем наметне трајну безбедност и стабилност“, објашњава наш саговорник.
Миливојевић каже да не треба заборавити важну чињеницу да су данашње границе успостављене консензусом са великим силама после пада Берлинског зида, када је срушен версајски систем и када су СССР, Чехословачка и СФРЈ нестале са политичке сцене.
„Границе се по правилу мењају или ратом, или на међународним конференцијама, уз учешће великих сила и заинтересованих држава. Према томе, ако би се међународна заједница или околности кретале у правцу да се овде продужи нестабилност и да је једно од могућих решења враћање на концепт етичких држава, то јест, да се државе заокружују тако да имамо српску етничку целину, са Републиком Српском и северним Косовом, и албанску целину, са деловима Грчке, Македоније и са Косовом, у том случају би то морало да се решава на само један начин — на међународним конференцијама. Уколико би се такав процес покренуо у овим околностима то не би могло да прође без неких нових сукоба“, уверен је Миливојевић.
Бошњаци, наводи он, не би пристали да изгубе државу Босну и Херцеговину и да се сведу на малу енклаву. Ни Македонија не би пристала на неку федерализацију, па да од сопствене државе, коју је стекла после распада СФРЈ, дође у ситуацију да то изгуби. О томе да се Грчка одрекне дела територије нема ни говора, „а нисам сигуран да би на то пристала и Црна Гора, о Србији и да не говорим“.
„То је нешто што у датим околностима није оствариво, али се може посматрати и из угла да се оснаже неке тенденције које би гарантовале више аутономије и више права и слобода, више елемената који иду у прилог националних ентитета оних мањина од којих зависи стабилност на овим просторима. Када то кажем, мислим да је српско национално питање на овим просторима остало нерешено, јер неки су после распада СФРЈ добили државе, иако их никада нису имали, а српско национално питање је остало отворено. Остало је отворено и питање Косова и Метохије… У том смислу требало би тражити решења која би на дужи рок задовољила српски национални интереси“, закључује Миливојевић.
Иначе, поменути аутор анализе у америчком часопису дао је своје виђење како би Балкан требало да изгледа, наравно, све то искључиво исцртано америчким пенкалом, јер како каже, „због подељености Европе, САД поново морају да преузму водећу улогу и да подрже интерне фрагментације мултиетничких држава на принципу како то захтевају мањине“.
„Вашингтон треба да прихвати понуду Албанаца за федерализацију Македоније и захтев Хрватске за успоставом трећег ентитета у БиХ.“
„У другој фази, САД морају да омогуће да те територије остваре блиске политичке и економске везе са својим већим суседима, увођењем двојног држављанства и успостављањем заједничких институција, док формално остају у саставу држава у којима су и сада. И у трећем, коначном раздобљу, треба омогућити сецесију тих територија од постојећих држава и спајање са матичним земљама, можда у почетку као аутономне регије“, навео је Лес у својој анализи.
Он сматра да такозвани „хрватски ентитет“ у БиХ треба спојити са Хрватском, Републику Српску и север Косова са Србијом, док би Прешевска долина, западна Македонија и највећи део Косова требало да буду припојени Албанији.
Према његовом сценарију, Црна Гора могла би да остане без албанске енклаве, али би могла да бира — или да остане независна или да се споји са проширеном Србијом.
Лес, иначе бивши шеф Конзулата Велике Британије у Бањалуци и директор агенције „Нова Европа“, која се бави проценом политичког ризика у Источној Европи, сматра да је БиХ најслабија држава региона. Он наводи да и Срби и Хрвати желе одређене измене у Дејтонском споразуму, који је „осетљиви скуп компромиса који држе ту земљу уједињеном“.
Лес објашњава да већ постоје темељи за такав сценарио, напомињући да у Македонији политички лидери из велике албанске мањине траже федерализацију државе засновану на етничком принципу. Говорећи о Косову, он истиче да српска мањина инсистира на стварању мреже самоуправних енклава са што већом независношћу од централне владе (Приштине). У Прешевској долини Албанци агитују већу аутономију, а у Црној Гори Албанци траже ентитет. На Косову и у Албанији националисти се боре за јединствену албанску државу.
„Пред Западом је велики изазов — да ли да препозна и уважи легитимност тих захтева и радикално промени приступ према Балкану, или да настави у тренутном смеру и да тиме ризикује да се понове сукоби на овим просторима“, наглашава Лес.
Са друге стране, свесно или не, тек Лес је у свој анализи практично „признао“ да је идеја Запада о мултиетничности пропала, јер није угушила национализам који је тада био препознат као извор нестабилности у Европи. Та одлука западне политике је, истиче он, занемаривала основна права и интересе мањинских група које су себе у тим државама доживљавале као грађане другог реда што је убрзо резултирало сукобима, због чега је Запад, како би завео мир, последње две деценије уложио огроман напор и труд у државе бивше Југославије.
При томе у почетку је Вашингтон имао водећу улогу на Балкану, али се у последњих десет година повукао и препустио водећу реч Европској унији. Он констатује да је ЕУ променила приступ у односу на САД и покушала да државе Западног Балкана мотивише чланством у Унији, надајући се да ће то трансформисати лоше ауторитарне државе у демократске, уређене политичке заједнице, где ће се поштовати сва људска права, па и права мањина.
„Кратко време та политика је изгледала као добитна комбинација. Међутим, као нереална и неодржива заблуда показало се очекивање Европе да ће мањине жртвовати борбу за своја права и сигурност због економских бенефита. Због тога из дана у дан сведочимо да државе попут БиХ, Косова и Македоније све више стагнирају, док њихови хомогенији суседи, попут Албаније, Хрватске, па чак и Србије, почињу да напредују“, навео је Лес.
Као додатну компликацију Лес је означио то „што Русија користи свој утицај како би зауставила процес интеграција БиХ, охрабрујући босанске Србе у њиховим настојањима за отцепљење“, додајући да је ауторитет ЕУ на овим просторима у последњих неколико година озбиљно уздрман.
„ЕУ такође није успела да склопи уговор о нормализацији односа између Србије и Косова (у ствари, односи између двеју влада иду силазном путањом)“, констатује се у анализи. Према Лесовом мишљењу, најозбиљнији удар на ауторитет Брисела догодио се одржавањем референдума у Републици Српској о Дану РС, иако су званичници ЕУ јасно исказали став против одржавања референдума.
