Мера хрватства постало је не колико доброг политика ради за Хрватску, већ колико штете жели Србији и Србима, не колико се воли своја хрватска домовина, већ колико се не воли Србија, пише бивши хрватски председник Иво Јосиповић у ауторском тексту за загребачки интернет-портал „Аутограф“:
Усташка змија, персонификација неоусташтва, на коју сам упозоравао још прије неколико година, сикће с ногометних терена, опскурних портала, из пера острашћених новинара чак и у тзв. мејнстрим медијима, из уста чак и високо рангираних политичара.
С друге стране границе такођер је мржња и хушкање. Али, с пуно више утилитаризма и рационалности.
Хрватска се политика срамоти: промашени покушај блокаде преговора због универзалне надлежности неславно је пропао напросто зато јер Хрватска није била у праву. Тражила је да Србија укине закон какав, више-мање, имамо и ми.
Умјесто да се преговорима и билатералним споразумом утемељеном на осуди злочина, али и неприхваћању исхитрених оптужби, осигура да по преласку границе наши бранитељи не буду ухићени и изручени Србији, наша је Влада пробала силом.
Није ишло; подвијена репа морала је одустати од блокаде, неразумно остављајући и даље бранитеље под ризиком ухићења у иноземству.
Онда се Влада поново упрла блокирати, овај пут преговоре о култури и образовању.
Након што су премијеру Пленковићу и предсједници Грабар Китаровић САД и ЕУ челичном четком изрибали главу, одмах су се пожурили наговијестити одустанак и од те блокаде.
Као — Србија ће лако испунити увјете, већ би у сијечњу хрватска блокада зато могла отпасти.
Хрватска не само да треба него и мора инзистирати да Србија примијени исту законску разину права хрватске мањине у Србији какву Хрватска има за српску заједницу. Наравно, и да се у обје земље та права заиста и поштују, а не фингирају.
Али блокада је контрапродуктивна парада.
Преговори и постоје зато да се, без велике медијске параде, дође до легитимног циља.
А у Србији ликују, Вучић фингираном сценом демонстративног одласка из Брисела хвата још покоји бод на унутарњој политичкој сцени.
Иначе, и хрватски и српски политичари сукоб држава и народа користе понајвише управо ради свог унутарњег политичког добитка.
Најгоркија епизода комплексаштва према Србији ипак је понижавајућа афера „чоколадица“. Предсједница државе изговорила је потпуно невјеројатне ријечи „исприке“ што је дјеци поклонила чоколадице српске производње.
Та је „исприка“ сублимат свих комплекса које наша политика има према Србији, изјава с далекосежним штетним посљедицама за углед Хрватске, нашу политику и господарство.
Не само то, предсједница и наша држава постали су предмет презира и исмијавања, аргумент сусједима, па и онима четничког профила, да нас исмијавају, прокажу као ускогрудне националисте и да се показују бољи Еуропејци од нас.
Домаћа и страна јавност безбројним је скечевима, филмићима и пародијама проказала предсједницу и државу као ускогрудне, хипернационалистичке и нееуропске.
А заправо су политичке елите у обје земље, и у Хрватској и у Србији, сличне: потпирују сукобе и мржњу као средство вођења унутарње политике и свог политичког пробитка.
Односи Хрватске и Србије све су гори, никада гори од 2000-их. Огањ мржње ложи се с обје стране границе.
С носталгијом се сјећамо времена у којима је предсједник Србије исказивао поштовање жртвама на Овчари, времена у којему смо могли с оптимизмом гледати на будућност наших односа и цијеле регије, разговарати отворено о бројним отвореним питањима која нам је оставио распад злосретне бивше заједничке државе.
Данас у Србији рехабилитирају четништво, Дражу Михајловића, чак и Недића. И у Хрватској се ревидира повијест, јача усташофилија.
Гдје је крај?
Имали ли политике и политичара, интелектуалаца, умјетника, грађанки и грађана који су у стању вратити разум и очекивање да ће нашу будућност одредити мир и сурадња, а не сукоби и мржња?
