Новоизабраног председника САД Доналда Трампа ће сачекати многа спољнополитичка жаришта у моменту када ступи и званично у Овалну собу. Током прошле седмице утицајни амерички скуп експерата ЦФР, који чине високи политичари, академици и познате медијске личности, објавио је своју годишњу анкету о „Топ међународним проблемима“, који могу имати утицај на националну безбедност САД у 2017. години.
По њима, најозбиљније опасности су могућа „озбиљна војна конфронтација“ између Русије и НАТО-а и ескалација тензија на Корејском полуострву услед нагомилавања трупа и великих војних активности.
Колумниста Роберт Фарли је за сајт ЦФР-а писао о главним претњама глобалној безбедности у току 2017. године. У чланку је навео низ важних фактора који, у комбинацији, могу да створе такву ситуацију међу велики силама — САД, Русијом и Кином, коју описује као „најнеизвеснију" после веома дугог времена. Ова неизвесност ће приморати лидере великих сила на превенцију „неколико веома опасних критичних тачки које се могу запалити“ и ескалирати у сукоб између њих.
Пјонгјанг-Вашингтон очи у очи
Фарли пише да напетост на Корејском полуострву врло лако може бити један од најопаснијих изазова за долазећу Трампову администрацију. Коментаришући напоре Пјонгјанга да изгради сопствене нуклеарне и ракетне капацитете, аналитичар сугерише да би праћење од стране Вашингтона које укључује и превентиву, могло да доведе до тоталног рата, нарочито ако дође до грешке у прорачунима при првом севернокорејском лансирању ракете.
„Слично као што се то десило 1950. године, у сукоб на полуострву се лако могу увући Кина, Русија или Јапан“, истиче Фарли. Ово се посебно односи на последњу одлуку Обамине администрације да размести противибалистичке системе у Јужној Кореји. Кина ову меру гледа као претњу својој безбедности али и као средство нуклеарног одвраћања. Ако Трампова администрација настави са Обамином политиком на Корејском полуострву, тензије у региону вероватно неће бити релаксиране, а могућа је и њихова ескалација.
Током предизборне кампање, Трамп је упозорио да САД могу одустати од гарантовања безбедности појединим земљама, укључујући ту и Јапан и Јужну Кореју, уколико не повећају издатке за одбрану и не надокнаде САД део трошкова. Истовремено, Трамп је напунио насловне стране изјавом да не би искључио преговоре са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном. Остаје неизвесно да ли ће нови амерички председник испунити своја бројна, можда чак и контрадикторна, обећања након уласка у Белу кућу.
Ескалација у Сирији
По Фарлију, Сирија је веома могуће друго потенцијално жариште и тачка потенцијалног сукоба. Иако је ЦФР деградирао утицај могућег сукоба за америчке интересе са „висок“ на „умерен“, аналитичар признаје да је мало вероватно да ће се Трампова администрација конфронтирати са Москвом и Дамаском, али да опасност од случајног „судара“ и накнадне ескалације ипак остаје. Фарли наглашава да „иако су најопаснији моменти прошли, америчке и руске снаге настављају да дејствују у непосредној близини и једне поред других“. Стога, ако било која од страна буде спроводила операцију напада, као што се већ десило у септембру када је америчка авијација убила 60 сиријских војника у близини Деир ел Зора на истоку Сирије, то би могло произвести „притисак да се узврати и изврши одмазда“, истиче Фарли.
„Осим тога, присуство такозваних спојлера (терористичких група и милиција, као и низа заинтересованих држава), повећавају комплексност и шансу за грешке и неспоразуме“, додаје он.
Међутим, остали аналитичари се не слажу са овом проценом. Коментаришући ослобађање Алепа прошле седмице, виши сиријски посланик Калед ел Абуд рекао је за Спутњик да су арапски милитанти у Алепу поражени и да су САД и Европа, суштински, изгубиле играње на карту „умерене опозиције“ у борби против Асада. САД и Европа сада не поричу да у остатку Сирије не постоје велика антивладина упоришта, већ да су Раку и Палмиру заузели џихадисти. „Другим речима, то су једина места где постоји политичка разлика у односу на Алеп који је био предмет политичких игара и опклада“. Сада, након ослобођења последњег великог градског центра и његовог пада у руке владиних снага, не постоји ефикасан начин да западни лидери „ребрендирају“ преостале џихадисте и прогласе их „умереним“, чак и ако су хтели да то учине.
Осим тога, Трамп је у више наврата током изборне кампање, што је изазвало бес и међу републиканцима и међу демократама, рекао да би било „дивно“ ако би Русија и САД могли заједно да делују против ДАЕШ-а и терориста Нусра фронта на Блиском истоку. У складу са тим, иако би могао да буде ограничен од стране Стејт Департмента и Савета за националну безбедност што је мало вероватно, а с обзиром да Рекс Тилерсон и Мајкл Флин претендују на високе функције, до неког облика сарадње ће вероватно доћи, док је директан сукоб мало вероватан.
Сајбер рат
Према Фарлију, следећа претња која би се могла претворити у нешто веће је америчко-руско-кинески окршај у сајбер простору. Указујући на текуће скандале због руског наводног хаковања америчког изборног система (које су и Москва и Трамп децидирано одбацили, а чак и америчке службе безбедности сумњају у њих), аналитичар сматра да САД могу осетити притисак да „реагују на оно што сматрају руско-кинеском“. Ово се, по њему, „може завршити тиме да се америчка влада гурне у велики број одговора који би могли створити несрећну спиралу ескалације“.
Овакав конфликт свакако не може довести до директног војног сукоба између великих сила, али може допринети расту укупних тензија на другим местима. Доналд Трамп и његови саветници су процену ЦИА о хаковању одбацили као „смешну“ и „теорију завере“. Сходно томе, након ступања Трампа на функцију, треба очекивати објективну истрагу која ће допринети ублажавању тензија.
Ескалација Индија-Пакистан
Према Фарлију, индијско-пакистански погранични спор у Кашмиру је још једна болна тачка која може довести до ескалације сукоба у Евроазији. Трамп је врло колебљив, и то оставља простор обема странама да почну са агресивнијим војним операцијама дуж линије разграничења. Сходно томе, „ако се било која страна одлучи на ескалацију, САД и Кина врло лако могу бити увучени у сукоб“.
Балтичка веза
Коначно, иако ЦФР процењује да би до сукоба између Русије и НАТО могло доћи због „асертивног руског понашања у Источној Европи“, Фарли указује да краткорочно очекивана деескалација између Москве и Вашингтона под Трампом ипак може довести до смртоносних последица.
Сугестија аналитичара да ће Русија спроводити неограничене „запаљиве мере“ у региону „под претпоставком да ће Американци одустати“, је можда и најслабија тачка у анализи ЦФР-а. Због кризе у односима између Русије и НАТО током претходне две и по године услед дешавања у Украјини, планери Пентагона и НАТО званичници никада нису јасно рекли какву би корист Русија имала од инвазије на Балтик када тиме буквално не добија ништа и ризикује глобални нуклеарни холокауст.
Америчко-кинеске трзавице
На крају, иако то Фарли у својој анализи не помиње, постоји могућност великог војног сукоба између Кине и САД личи на посебну и растућу претњу, можда чак и већу него што је она то била под Обамином администрацијом која је послала бродове ка Јужном кинеском мору како би оспорила кинеске претензије према тим областима.
Током протекле седмице, Трамп је оптужио Кину за „крађу“ извиђачког дрона америчке морнарице, док је Пекинг изузетно наљутило ниподаштавање политике „Једне Кине“ због његовог односа према Тајвану и најава да би се могао срести и са Далај Ламом ког Кинези сматрају сепаратистом. Да не помињемо америчко-кинески трговински проблем на којем је Трамп потенцирао током целе кампање и чак предлагао и царински рат. Разумљиво је да су овакви Трампови ставови наишли на жестоку критику из Пекинга. Главно питање је да ли ће Трампов бизнис приступ довести до кризе у дипломатским односима САД-Кина.
На крају крајева, Фарли указује на „неизвесност“ као на централни фактор који може утицати на опасност да регионални сукоби ескалирају у глобални. „Нико нема добар одговор на то како ће Трампова администрација одговорити на питања спољне политике. То многе земље оставља у тешким калкулацијама потенцијалних ризика и могућности“.
У међувремену, у интересу избегавања сукоба, светске силе и њихови савезници би требало да воде рачуна у повлачењу потеза који би могли бити погрешно протумачени и изиритирати супротну страну. На жалост, САД су укључене у бомбардовање неколико земаља, а Обамина администрација подгрева сукобе на различитим деловима планете, укључујући и Сирију и Украјину, остаје нејасно какав нас свет очекује када Трамп са својом администрацијом коначно ступи на дужност 20. јануара 2017. године.
