Босанскохерцеговачки академик Мухамед Филиповић осећа се ових дана као средњовековни гласник који је донео лошу вест. На његову срећу, убијање којем је изложен само је медијско, тако да, бар за сада, не мора да стрепи за своју безбедност.
Академик Филиповић, кога многи сматрају и „оцем бошњачке нације“, пролази кроз медијског „топлог зеца“ само зато што је рекао неспорну истину, нешто чега се добро сећају скоро сви који су живели у Босни и Херцеговини уочи почетка грађанског рата 1992. године.
Један позив мења све
Филиповић се нашао на удару бошњачких медија после изјаве да је рат у БиХ почео пошто су Бошњаци само једним телефонским позивом одбили договор са Србима. Тада је договорен територијални интегритет БиХ, али је неко из Странке демократске акције (СДА) Алије Изетбеговића телефонирао и одбио договор са Србима, тврди Филиповић.
Према његовим речима, то се догодило у тренутку када је он отишао да са Слободаном Милошевићем преговара о томе како да се рат избегне.
„Да није било тог позива, рат је могао бити избегнут“, рекао је недавно Филиповић, гостујући на регионалној телевизији Н1, односно, према бошњачким медијима, „у сарајевском студију српске телевизије“.
Ништа ново и ништа непознато није рекао Филиповић, само нас је подсетио на један од догађаја којим је могло бити избегнуто крвопролиће у БиХ. А било је још сличних догађаја са краја 1991. и почетка 1992. године, попут, рецимо, Изетбеговићевог одбијања „Кутиљеровог плана“, којим је уочи почетка рата нуђено унутрашње уређење БиХ готово идентично оном прихваћеном касније у бази Рајт Петерсон у Дејтону.
Историја и понављачи
Неко неупућен би могао да се запита како је једна ноторна чињеница стара скоро четврт века изазвала толики одијум бошњачких медија, али је проблем у томе што су неке лажи временом постале „аксиоми“, тврдње које се не требају доказивати.
Рецимо, рат у Босни су почели „србоћетнићки“ агресори који су се право ниоткуда појавили у БиХ и напали „голоруки народ“, који је, претходно, вековима живео у слози, миру и весељу. А кад митови постану „реалност“, свако суочавање са истином више је него болно.
Други разлог због којег је помињање општепознате чињенице од пре 25 година изазвало толику хистерију лежи у лику и делу академика Мухамеда Туње Филиповића, кога, да поновимо, многи сматрају и „оцем бошњачке нације“.
А кад неко таквих интелектуалних габарита и такве биографије каже нешто што је у супротности општеприхваћеним лажима, хистерија космичких размера је загарантована.
„Отац нације“ и заблудела деца
Истина је да је неких месец дана уочи Филиповићевог иступа, лидер Савеза за бољу будућност БиХ (СББ) Фахрудин Радончић рекао да је Рамиз Делалић Ћело, који је касније ликвидиран, убио српског свата Николу Гардовића, што је и био окидач за почетак рата у БиХ. Међутим, политички лидер нема тежину „оца нације“.
А осим што је неспорна интелектуална величина међу Бошњацима, Филиповић је и сведок почетака „борбе за национално ослобођење“. Након што је осамдесетих година прошлог века стекао дисидентску славу, почетком деведесетих је заједно са Адилом Зулфикарпашићем, Алијом Изетбеговићем и Фикретом Абдићем основао СДА.
Врло брзо, заједно са другим идеологом бошњачке нације Адилом Зулфикарпашићем, напушта СДА и оснивају Муслиманску бошњачку организацију. Без обзира на сукобе са СДА и Изетбеговићем, Филиповић је током рата био амбасадор БиХ у Великој Британији.
Због свега тога, јасно је зашто је Филиповићева изјава изазвала жестока реаговања бошњачких медија. Јер, осим што је један од највећих бошњачких интелектуалаца и „отац нације“, Филиповић је био и актер и сведок догађаја који су довели до избијања рата у БиХ.
Зато је његов иступ, односно суочавање са истином заблуделе (бошњачке) деце, до сада најозбиљнији удар на стереотипе о жртвама и агресорима. Стереотипе који су временом постали „аксиоми“ на којима се базира „државност“ данашње БиХ.
