Протеривање дипломата није реткост у међународним односима. Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961, даје државама право да без образложења било који дипломата буде персона нон грата. Протеривање дипломата, иако може бити симболичан чин незадовољства, по правилу је скопчано са шпијунажом. У новије време, међутим, протеривање дипломата служи и у сврхе политичког притиска.
Та је пракса била уобичајена током Хладног рата, међутим, протеривање великог броја дипломата дешавало се ретко. Десило се 1971, када је пребеглица из КГБ на Запад Олег Љаљин издао имена 105 совјетских шпијуна у Великој Британији. Британија их је тада протерала, а СССР је узвратио протеривањем 18 британских дипломата. Протеривање великог броја дипломата догодило се и 1986. и 2001, када су САД протерале 80, односно 50 совјетских, односно руских дипломата.
Ако је неко мислио да је протеривање дипломата пикантерија Хладног рата, преварио се. По рушењу Берлинског зида и распада СССР, чини се да је протеривање дипломата тек узело маха, поготово у односима између Русије и Велике Британије.
Из Москве је, априла 1994, протеран Џон Скарлет, који ће касније постати шеф МИ6, а шпијунска игра двеју земаља настављена је несмањеном жестином, као да се Хладни рат није завршио. Године 2007, британски лист „Гардијан“ пише да је у Лондону присутно 30 руских врхунских обавештајаца, исти број као и у време Хладног рата. Међусобно протеривање дипломата под оптужбама за шпијунажу се наставило.
Маја 1996, Русија је протерала четворицу британских дипломата, а Лондон је одговорио реципрочном мером. Јануара 2006. британска телевизија је приказала своје обавештајце како маскирају шпијунску опрему испод камена у парку како би прислушкивали руске обавештајце. Москва је запретила протеривањем британских дипломата, Лондон најавио реципрочан одговор, али се ништа није догодило.
Протеривање већ поменутих 50 руских дипломата из САД 2001. догодило се у светлу једне од највећих шпијунских афера, када је Роберт Хансен, високи амерички државни чиновник, откривен као руски шпијун.
Од 2010, руске дипломате биле су протериване и из НАТО-а, Хрватске, Пољске, Чешке, Немачке и Шведске, увек под оптужбама да су се бавили шпијунажом, а Москва је увек одговарала реципрочним мерама.
За разлику од Хладног рата, када се радило само и искључиво о шпијунажи, протеривање дипломата у данашње време служи и као својеврстан политички притисак. Тако је Велика Британија 2007. протерала четворо руских дипломата како би извршила притисак на руске власти да изруче Андреја Луговоја, оптуженог за убиство Александра Литвињенка.
Сличним притисцима САД су се служиле против Венецуеле, а Француска је 2011. протерала 14 либијских дипломата, који су остали верни Муамеру ел Гадафију. Исто се догодило сиријским дипломатама верним легитимној влади у Дамаску.
Када су 2004. грађани Молдавије за председника изабрали Владимира Вороњина из Комунистичке партије, између те земље и Румуније избио је својеврстан дипломатски рат. Наредне године из Кишињева је протеран војни аташе румунске Амбасаде Јон Унгуреану под оптужбама да је подривао рад владе. Унгуреану је снимљен на антивладиним протестима и како се састаје са опозиционим лидерима. Убрзо по његовом протеривању, из Букурешта је протеран први секретар молдавске Амбасаде. У позадини свега стајала је Вороњинова намера да се приближи Русији.
