О узроцима распада једне од најмоћнијих земаља света већ две и по деценије се споре историчари, политиколози и целокупна јавност. Говори се о економској неефикасности, издаји елите, „кривици Горбачова и Јељцина“, о „идеолошким и системским грешкама“ и „умешаности Американаца“.
Како год било, Беловешки споразум, који су децембру 1991. године потписали лидери Русије, Украјине и Белорусије, означио је крај постојања СССР-а и истовремено довео до стварања Заједнице независних држава (ЗНД).
„По мом мишљењу, ЗНД је својевремено створена искључиво да би се обмануо народ. Чак је и први председник независне Украјине Леонид Кравчук, који је потписао тај споразум, признао да је то морао да уради јер се бојао реакција медија и јавности. Она је била непредвидива, није се знало како ће јавност реаговати ако им се саопшти да Украјина раскида све дотадашње везе. Немојте заборавити да је уочи потписивања Беловешког споразума, у марту исте године, одржан свенародни референдум, на којем је већина грађана СССР-а гласала за очување савеза. Дакле, земља се распала упркос вољи народа“, каже за Спутњик Игор Шишкин, заменик директора Института земаља ЗНД.
Иако је ЗНД створена да би се народ обмануо, да би се створио привид да ће на простору СССР-а бити покренуте нове интеграције које ће одговорити на изазове новог времена, та заједница је заиста и омогућила да се сачувају многе везе између народа и да се сачува осећај јединственог пространства, истиче руски експерт.
„Наши такозвани ’геополитички пријатељи‘ стално покушавају да разбију ЗНД, а то је главни доказ томе да је та заједница озбиљна структура, иако је то потпуно неочекивано за његове осниваче. Стварање ЗНД је заправо помогло да не дође до потпуног прекида сарадње и веза између земаља, а такође и да земље дођу себи после шока изазваног распадом СССР-а, и те геополитичке катастрофе. Са ЗНД су почеле нове интеграције — створена је Царинска унија, а затим и Евроазијски економски савез“, додаје Шишкин.
Након изласка из „совјетске породице“ за све земље ЗНД-а уследило је тешко време — инфлација је дивљала, националне валуте су девалвирале, владало је сиромаштво и потпуно неразумевање како живети даље. Највише су страдали Таџикистан, Грузија, Азербејџан, Молдавија и Украјина — до средине деведесетих њихов БДП (вредност произведених роба и услуга) смањен је два пута.
Након распада огромне земље са друге стране границе нису остали само рођаци и пријатељи, већ и фабрике, сировине, стручни кадар. Ван своје историјске домовине остало је више од 40 милиона људи, скоро 15 одсто становништва целог СССР-а.
После дубоког пада, економски опоравак уследио је тек почетком двехиљадитих. Развој земаља се одвијао неравномерно.
Лидери у привредном развоју и стандарду живота у последњих четврт века су Русија, Казахстан и Белорусија, док је независност највише коштала Грузију и Украјину, па и Молдавију, које су остале и без дела територије.
Земље Централне Азије су углавном гледале како да опстану као независне државе и ту нема значајнијег економског развоја. Многи из тог региона су ухлебљење нашли ван граница своје земље — у Русији ради скоро четири милиона грађана из постсовјетских земаља Централне Азије: Узбекистана, Таџикистана, Казахстана, Киргизије и Туркменистана.
Киргизија је у стању перманентне политичке кризе. Многи Киргизи су уморни од политичких превирања, „тулипанских револуција“ и сиромаштва, па је добар део њих напустио своју земљу. Други верују у будућност земље, али совјетску еру називају „најбољим временима“. Слична ситуација је и у Таџикистану. Обе земље су лепе земље, претежно планинске, али сиромашне.
Најмање милион и по Таџикистанаца се преселило у Русију. Углавном су то мушкарци, који раде не би ли прехранили своје породице, јер у њиховој земљи влада велика незапосленост. Тако је Таџикистан постао „земља жена“.
Грађани Таџикистана су најсиромашнији од свих грађана ЗНД, а просечне плате грађана се крећу од 120 до 130 долара, док су у Киргизији и Украјини, рецимо, нешто мало веће од 200 долара.
Многи проблеми данашњег Таџикистана су последица петогодишњег грађанског рата, који је почео одмах након стицања независности (1992-1997) и у коме је убијено између 50 и 100 хиљада људи. Сукоб се водио између исламиста и секуларних реформиста. Устанак у овој земљи поново је избио 2010. и у наредне две године долазило је до спорадичних борби владиних и побуњеничких трупа. По рачуници експерата, економска штета од рата износила је 7 милијарди долара, али се верује да је та цифра знатно већа.
Развој привреде спречава и енергетски дефицит — рецимо, фабрикама и фирмама је тешко да раде у условима нередовне испоруке електричне енергије.
Узбекистан је своју 25-годишњицу независности, овог септембра, дочекао без свог „бесмртног“ владара Ислама Каримова. Део грађана те земље сматрао га је заштитником државе, а Запад га је називао једним од најнемилосрднијих диктатора данашњице. Каримов је често наилазио на оштре критике због злоупотребе деце приликом берби памука, а власти су оптуживане да присвајају огромну зараду.
Када се скупља памук, у земљи је спровођен присилан рад на који се морају одазвати сви, а „дезертирање“ с памучног поља кажњавало се затвором.
Узбекистан је, иначе, један од највећих произвођача памука у свету. Та земља има огромне природне ресурсе и једну од највећих залиха злата — четврту на свету, с производњом од 80 тона годишње, затим завидне количине урана које износе четири одсто светских залиха, а не би требало занемарити ни залихе гаса и нафте. Иако званична статистика говори о прилично активном развоју индустрије, огромним природним богатствима и осмопроцентном расту БДП-а, грађани ове земље живе веома лоше. Живот Узбекистанаца се за четврт века независности побољшао само у очима локалних медија.
Од проглашења независности Узбекистан је под вођством Каримова водио превртљиву политику између Истока и Запада, уосталом као и бројне друге бивше совјетске републике. Последњих година Ташкент је јачао односе са Москвом, а очекује се да ће тај пут наставити и наследник Каримова — Шавкат Мирзијојев.
У совјетској ери, Казахстан је био познат по Стаљиновим гулазима, али и по космодрому Бајконур, одакле су кретале све космичке мисије тадашњег СССР-а. Данас је то најразвијенија земља централне Азије, која доживљава невероватни привредни процват. Главни економски замајац је био раст цена нафте којом је ова земља пребогата, а земља има и огромна налазишта гаса, урана и других вредних руда. Захваљујући томе, Казахстан је 2000. године постао прва бивша совјетска република која је отплатила свој дуг ММФ-у, седам година пре доспећа последње рате кредита.
Економски раст је пратио и раст животног стандарда. Од тренутка проглашења независности, БДП земље се увећао 15 пута, а просечна плата 17,5 пута, и сада износи око 420 долара.
Земља је веома привлачна и за стране инвеститоре, а за само четврт века република се нашла на листи 50 најконкурентнијих земаља света. План је да до 2050. године постане једна од 30 најразвијенијих земаља света.
Казахстан је и прва држава међу земљама Азије која је изабрана за несталну чланицу Савета безбедности УН за 2017-2018. годину.
Руси Белорусију (66 одсто њих) и Казахстан (55 одсто) сматрају најуспешнијим и најстабилнијим земљама на постсовјетском простору.
Распадом СССР-а, Белорусију је задесила судбина као и скоро све остале постсовјетске земље. Настала је дивљачка приватизација, испливали су тајкуни, корупција је достигла највиши могући ниво, а земља је доведена на руб пропасти. Након што је 1994. дошло до смене власти, а на чело државе стао Александар Лукашенко, слика је драстично почела да се мења. Он се одмах обрачунао са тајкунима и извршио је деприватизацију предузећа, а земља је почела да бележи привредни раст. Већина компанија данас је у државним рукама.
Стопа незапослености је веома ниска — око један одсто, а просечна плата у Белорусији данас износи око 380 долара. Земља упркос свим унутрашњим проблемима живи стабилно, а Белорусима је стабилност најважнија.
Лукашенка на Западу називају „последњим европским диктатором“, неки му замерају што понекад кокетира између Истока и Запада, а већина грађана сматра да је увео ред у земљу. Минск важи за један најчистијих градова, а и цела земља је тако уређена.
Белорусија је, заједно са Русијом и Казахстаном, ушла у Царински савез, а затим и у Евроазијски економски савез. Због тога Лукашенко није очајавао што је дуже од деценије био под различитим санкцијама Запада.
Европска унија је почетком 2016. године формално укинула скоро све санкције против Белорусије и лидера те земље, образлажући своју одлуку побољшањем људских права.
Наставиће се…
.jpg){kind=link}