Црна Гора се на почетку 2017. године, нажалост, налази у дубљој политичкој и друштвеној кризи него што је то био случај прије годину дана. Година 2016. била је прилично динамична са аспекта политичких дешавања на домаћој сцени, коју је ипак највише обиљежио покушај стварања такозване „Владе изборног повјерења“ у марту, која је наводно требало да обезбиједи услове за прве фер и слободне изборе у Црној Гори још од зачетка вишестраначког изборног система.
Ипак, данас нико нема дилему да је „Влада изборног повјерења“ доживјела потпуни фијаско, а да су избори одржани 16. октобра по општим оцјенама били можда и најнерегуларнији и најнедемократскији до данас одржани. Сем бројних забиљежених и документованих злоупотреба, минули избори су били специфични и по томе што су одржани на дан објаве „државног удара“. Након тога, оно што је у Црној Гори услиједило јесте једна тотална деструкцију политичког система, која је на крају резултирала никад већим јазом и неповјерењем између политичких актера.
Не треба посебно објашњавати да је нова (стара) Влада коју чине Демократска партија социјалиста и партије мањина на изразито стакленим ногама. О томе не свједочи само изостанак комплетне опозиције (39 посланика) из Парламента, који дефакто представљају већину у Црној Гори, већ и више пута поновљени позиви и отворена врата премијера Марковића за одређене опозиционе партије да заузму понуђена мјеста у Влади.
На економском плану наставља се посртање. Економски биланси су све негативнији, а нова влада је бројним грађанима одлучила да за Нову годину поклони и „пакет штедње“, па је то уочи новогодишњих празника пробудило нови талас уличних протеста. У том погледу, дојам је да ће социјалне тензије у црногорском друштву током 2017. бити све изражајније.
Црногорски избори 2016. имали су, дабоме, и своју међународну димензију. Многи аналитичари су их зато са правом прозвали и „НАТО изборима“. А то су потврдили и многи догађаји који су касније услиједили, као и бројне реакције и понашања међународних званичника. Нема сумње да се у једном тренутку пут Црне Горе у Сјеверноатлантску алијансу чинио сасвим извјесном и завршеном ствари.
Међутим, избор Доналда Трампа на чело Америке, осим што је за многе био огромно изненађење, произвео је, како изгледа, и праву панику међу НАТО елитама и актуелним естаблишментом, једино заинтересованим за наставак досадашње политике отворене конфронтације са Русијом на међународној сцени. Шта год ко изјављивао и говорио, истина је да тренутно нико не зна шта уистину може да очекује од нове америчке администрације, па и када се ради о питању даљег ширења НАТО-а.
Било како било, све упућује да Црна Гора нема довољно снаге да сама на квалитетан начин пронађе решење за расплет сопствене кризе. А ваљда нико више не гаји ни илузију да се ова земља, нажалост, заиста ишта пита када је у питању њена будућа судбина. Дакле, без дилеме — Црна Гора у 2017. ишчекује одлуку из вана, а како тренутно ствари стоје, можда и прву заједничку Трампа и Путина.