Типски изграђенe нове куће наизменично се смењују са остацима порушених, спаљених кућа, затрпаниx смећем и зараслих у коров. На понеком зиду који је преживео албанске нападе 1999. и 2004. године на Србе на Косову и Метохији и даље стоје натписи УЧК. Некад пуна Срба, данас су српска села у овом делу Метохије готово празна. Тек понеки повратник Србин. Неретко, само старији.
У повратничком селу Жач, у општини Исток подно Мокре Горе на Космету, прва кућа на улазу у село — српска. Домаћин Жарко Јефтић, поносни отац петоро деце, вратио се у родно место 2010. године, када је решио да неће више да се потуца по туђим кућама. Нова кућа саграђена на темељима старе. Први комшија — Албанац. Некада је та кућа припадала Жарковом брату од стрица, али ју је он продао. Први комшија Србин, од њега удаљен — четири километра. Жарко, људина ведрог духа, новог комшију својата, па га и даље „зове“ брат-стриц. У селу још десет српских повратничких кућа, али углавном празне. Жарко их зове „Срби викендаши“ јер само викендом, и то не сваког, долазе у куће.
„Лепо је овде пријатно, дању спавамо-куњамо, ноћу чувамо, дежурамо и тако то… Увече чујеш: те нешто лупи, нешто тресне — изјутра нема краве. Кад падне мрак, бацају петарде… Пре неки дан ми однели кокошке. Лепо ушли, натоварили у корпу, прескочили ограду (обична жичана ограда) и однели! И да сам видео ко је — морам да ћутим, да не бих попио метак. Још моја кожа није непробојна“, препричава смејући се Жарако своју свакодневницу.
Шала, више рекло би се иронија и инат, га и одржава у животу. Покушава да као и већина Срба повратника живио од пољопривреде али, каже тешко је. Нема ко да купи, а Албанци оборе цене па млеко, и остале производе купују ал за „багателу."
„У Митровицу се не исплати да идем — далеко је. Више потрошим него што зарадим. Децу возим у школу сваки дан у једном правцу четири километра. За то паре даје Канцеларија за КиМ, хвала богу редовно, иначе… Куће нам је обновило Министарство за повратак али — нема посла… Најстарији син ми таксира у Митровици кад може, али треба да се прехрани петоро деце! Није ни безбедно, ево неки дан ме сретне комшија Албанац, па ми каже: ’Ти се бре се шеташ овуда кô да си усред Србије!“. Шта да му одговорим, окренем на шалу и терај“, прича Жарко док седимо на трему испред нове куће. Погледа у земљу, па рече:
„Ево шта је остало од старе куће — само овај степеник и део темеља… За мустру“, опет се нашали.
Најгоре му је за децу. Немају с ким да се играју, немају слободу да се крећу.
„Кад дођу из школе, релација им је соба—двориште, и то је то!“, прича Жарко.
Крећемо. Испраћа нас до капије, растерује кокошке које доконо по лепом децембарском дану лење квоцају.
„Неће ове нико да дира. Још су ситне, кад пређу тамо преко килограм, е онда ће да их купе“, алудира он на пређашњи разговор о крађама. Машу нам са капије, желе сретан пут, ми њима останак. Тек касније од његовог комшије Петка чујемо да Жарко има и те какве проблеме. Два детета су ми озбиљно болесна. За оба детета лека има, али у Милану, Италији… Новац за пут прикупља манастир Виски Дечани, али пара још треба.
Кроз шпалир албанских кућа опасних високим капијама на којима се вијоре заставе државе Албаније, стижемо у дом Небојше Дрљевића, исто у Жачу. Његово домаћинство осмочлано. Најстарији члан има 84 године, најмлађи две године.
Двориште велико, лепо сређено. Слику једино квари рушевина некадашње двоспратне куће породице Дрљевић. Нова кућа под руком домаћице блиста. Јелка већ окићена, а домаћица на сто износи зимницу, месо… Очас посла је трпеза препуна. Два велика пса шар-планинца, лају ли лају.
Бака Јелица, друга по старини у кући, одмахује руком, па каже:
„Јаооо, да нам није паса, ко зна шта би се десило са нама… Они кад залају, ми знамо да нешто не ваља, да је неко у дворишту. То је оруђе наше. Они нас чувају, иначе…“, прича старица док одмахује главом лево-десно присећајући се наглас како је било кад је 1999. године морала да бежи из сопствене куће. Каже, није јoј свеједно јер су гађали камењем и свашта се збивало. Пре рата, с Албанцима су живели нормално, сада са њима немају контакта. Мада, има изузетака.
Домаћин Небојша школску децу такође води у школу у Осојане. Крађе, незапосленост, проблеми који муче све.
„Ни безбедност није на неком нивоу, покушавају и нас да покраду, али ми смо се некако, ето, обезбедили, па не успевају… Има још оних који нас гледају попреко, али… Не дамо се!“, рече Небојша подижући до тада оборену главу и погледа нас право у очи. Тим гестом — рекао је више него речима.
Деца се радују најављеном базену који би од лета требало да проради у Осојанима. Тада ће, каже, имати више и друштва, па ће све бити боље. Пут нас даље води до села Драгољевац, удаљеног од Жача око десетак километара. Између две срушене куће, мала нова кућа, у средини на прагу, домаћин Љубомир Миљковић. Са њим живи супруга Јелица. У село се вратио 2015. године 25. јуна. Деца су у Београду, јер за њих овде нема посла. На обе срушене куће исписано великим словима УЧК.
„Не могу ја то да избришем, нек стоји, не смета ми, само да нас не дирају. А и ето, подсећа ме на оно што нам се десило. Комшија преко пута ми је Албанац, знамо се од пре, са њим имам добре односе, често ми и помогне кад нешто затреба и тако…“, прича Љубомир, мада, каже, у задње време их „чачкају“ помало.
„Чим виде да нешто радим, онда хоће да праве штету и да преко ограде бацају ђубре у двориште. Напада великих за сада нема, а како ће даље да буде, не знам“, слеже он раменима.
Чека март. Каже, за тада је планиран повратка Срба у још шест кућа, па ће тада као бити лакше.
„Биће ту до мене, то ми је све фамилија и има да буде боље онда“, уверен је он. У селу још неколико кућа обновљених, али су празне. Људи су се вратили, па поново отишли јер нису могли да преживе.
Љубомир нас испраћа. За њим трчкара мало штене, који носи име свог претходника, Крап, кога је Љубомир морао да остави 1999. године кад су избегли.
У Истоку и околини је некад живело осам и по хиљада Срба. Сада једва да има има око хиљаду, и то разуђени на све стране у десетака села и заселака.
Велимир Зувић живи са оцем, мајком и сестром у селу Синаје удаљеном од села Драгољевац око 25 километара. Бави се пољопривредом. Вратио се 2008. године. Затекли смо га како пече јабуковачу. Сам. Прошле године су му запалили сено и украли трактор.
„Држим стоку и тиме се и бавим. Кућа српских има, али нема људи. Нас Срба има свега седам, осам. Са комшијама Албанцима комуницирам са здраво—здраво, већих проблема нема… Осим што ми је неко, ето, направио штету прошле године“, прича овај млади човек док стоји на темељима порушене старе куће са које поглед обухвата целу осојанску долину и шире.
„Нема људи и то је проблем. Самоћа… Изгубио сам нешто вољу… Нисам као раније“, каже он слежући раменима док одговара на питање да ли се покајао што се вратио.
Из Синаја идемо у село Опрашке. У село које чини само једна породица, и то српска. До куће се стиже кроз албанска села и макадамским путем. Домаћим Петко Милетић овде се са супругом и двоје деце вратио 2009. године. Оба детета су школског узраста и као и остала српска деца, иду у школу у Осојане. У Опрашке су се први Срби вратили 2006. године у тада обновљених 13 кућа. Године 2009. направљене су још две куће, у међувремену су се сви Срби повратници вратили за Србију, и то пре свега због економских услова. Петко је доскора држао краве, али је то морао да прода. Јер, како прича, мало-мало, па му комшије Албанци или однесу пумпу за воду, или одсеку кабал од струје…
„Године 2011. смо имало проблема, један је човек озбиљно претучен и једна кућа запаљена. Сад је тако како је. Није безбедност баш добра, али иде набоље. Напада је све мање, али нас економска ситуација убија. Прве комшије Срби су ми удаљени око четири километра. Тешко продајемо оно што произведемо јер је цена ниска… Шта и како ћемо даље, не знам, али немамо ни куда“, каже он.
Домаћица Снежана, иначе родом из Крушевца, дане и самоћу прекраћује везом, ручним радом.
„Самоћа је најгора. Досада. Ово узмем, хеклам, па се занимам. Покушам нешто да продам… И није ми свеједно кад останем сама овде… У близини имамо једног Албанца из Албаније, који је узурпирао нека српска имања и има велике псе дресиране који мало-мало, па дођу пред врата… Више пута су нам и децу нападали али, не можемо му ништа, прича Снежана док нам показује своје рукотворине вредне сваке пажње.
(СУТРА: Срби у Призрену и околини)
