Сва тројица играју за сургутске тимове — Лепојевић за „Универзитет Југру“, а наши одбојкаши за „Гаспром Југром“.
„У Сургут сам стигао још 2008, када је тим водио наш тренер Жељко Лукајић, а саиграч ми је био Славко Стефановић… Након играња у топлој Грчкој, није било лако навикнути се на нове климатске услове, на велику хладноћу у Сибиру. Прва година ми је била најтежа, али су услови били добри — имали смо возача, стан у близини хале у којој тренирамо… Сада сам већ дуго у овом граду и клубу и потпуно сам се навикао, па нема никаквих проблема“, прича за Спутњик Никола Лепојевић.
Лепојевића називају „владаром Сибира“, проглашен је за најбољег играча 12. кола руске Суперлиге и пет пута је био најбољи стрелац Суперлиге. Он је први Србин у историји руског спорта и први странац који је понео капитенску траку у једном руском клубу.
Поникао је у краљевачкој „Слози“, а касније је каријеру градио у ОКК Београд и Црвеној звезди. Европу је прошпартао уздуж и попреко — играо је у Грчкој, Украјини, Пољској и на Кипру, па чак и у југозападној Азији, у Ирану.
„У Русији ми је најлепше. Ту сам највише и пријатеља стекао… Добро су ме прихватили и људи из клуба и ван њега. Сургут је леп, богат град, који се брзо развија. То је нафташки град, стандард је овде виши него у остатку Русије, готово као у Москви, мада је и нешто скупљи. Град је центар регије, и овде су смештена и седишта највећих руских нафтних и гасних компанија — ’Сургутњефтагаса‘, ’Русњефта‘, ’Гаспрома‘, ’Лукоила‘. Сургут се брзо мења, када сам дошао није било толико тржних центара, није било толико ресторана колико их је данас. Ту су и немачки, и амерички, и италијански, а било је чак и српских ресторана… Све у свему, данас је то један модеран град који има све што је потребно“, каже Лепојевић.
У Сургуту ради доста Срба, највише је грађевинара, а до прошле године радио је и српски ресторан „Југос“, који је свима био омиљено место окупљања.
„Долазили су директори наших фирми, инжењери, али и Руси који воле Србију, а таквих је много. Међу њима је и Виталиј Оникијенко, човек који планира да купи кућу на Златибору. Он је грађевински инжењер, свира гитару и одлично говори српски… И ја помало свирам гитару, умели смо понекад и заједно да засвирамо, па и да осванемо уз Тозовца, Хариса Џиновића, Чолу, Парни ваљак…“, прича Никола.
За осам година живота у Русији, Лепојевић је обишао и многе крајеве Русије, од Санкт Петербурга до Далеког истока и Владивостока. Најјачи утисак на њега је оставила Москва, али и Јекатеринбург, и наравно — Сургут.
Сличне утиске о Русији и Сургуту има и Брђовић, који је 2015. дошао из Пољске, као и Крсмановић, који је прошлог лета стигао из далеке и топле Аргентине.
„Не свиђа ми се то што је стално хладно, и готово да се све своди на релацију кућа-тренинг. Због хладноће и не можеш пуно да шеташ, нити да видиш град. Пре неки дан је било минус 51 и то је страшно, буквално није могло да се дише. Тај хладан ваздух удара директно у главу… Напоље излази само онај ко мора, и то до продавнице и то је све“, каже Крсмановић додајући:
„У Аргентини ми је било лепо, пријала ми је клима, али ми је овде боље, пре свега зато што сам ближе кући, а и Руси су нам ближи као народ, сличнији су нама, православци су као и ми. Осим тога, овде је и лига јача, па ми је професионално боље, мада смо у Аргентини били јако успешни и освојили смо све што се освојити може“, каже.
Снажни Чачанин је играо у неколико српских клубова, а интернационалну каријеру је почео да гради у „Будванској ривијери“, а затим и у аргентинском „Сан Хуану“
Српски репрезентативац има уговор са „Гаспром Југром“ до априла-маја ове године.
„Можда и останем и продужим уговор“, каже и шаљиво додаје „ако они буду били задовољни“.
Његов клупски саиграч, Алекса Брђовић је у „Газпром Југром“ стигао из пољског „Скра Белхатова“. Ово му је друга сезона у руском клубу.
„Прошле године сам био једини странац у клубу и било ми је много тешко, али откако је дошао Петар, све је другачије. Ту је и Никола, а има доста и наших људи у Сургуту. Осим тога, сада ми је и доста лакше јер сам у међувремену научио језик“, каже Брђовић.
Највише се дружи са Лепојевићем и Крсмановићем.
„Слабије се дружим са екипом, углавном сви имају своје девојке или жене — породичну су, али су добри момци. Када се задеси да смо сва тројица у Сургуту — Никола, Петар и ја — доста се дружимо. Одемо понекад код Николе кући, он спреми неку вечеру или одемо у неки кафић. Сви живимо близу. Међутим, ове године смо се некако ретко виђали, јер смо у раскораку — или смо ми на гостовањима, или Никола“.
Српски одбојкаши су и новогодишње празнике провели у Сургуту, а Лепојевић је славио у Београду.
Петру и Алекси уговори истичу крајем сезоне, па ће видети куда ће их пут даље одвести и да ли ће остати у Русији, а Лепојевић сасвим сигурно остаје до краја сезоне 2017/2018. Није искључено ни да ће продужити уговор са сургутским клубом.
„Што се планова тиче, играћу кошарку докле год се будем осећао добро, а играм добро и осећам се добро, међу водећим сам стрелцима лиге. Професионалац сам, водим рачуна шта једем, пијем и о свему осталом. После професионалне каријере, занима ме менаџмент у кошарци и спорту уопште. То сам и завршио, тако да ћу то радити у Србији или Русији, или на релацији Београд—Москва“, открио је Лепојевић.
