Према речима Михаила Црнобрње са Факултета за економију, финансије и администрацију, постоји општи консензус у домаћој стручној јавности, као и у међународним институцијама — ММФ-у, Светској банци, ЕБРД и ЕУ, да су током 2016. године постигнуте неке ствари које су за похвалу.
„На прво место бих ставио фискалну консолидацију, а позитивни аспекти су и веома ниска инфлација, веома стабилан динар, заустављање раста јавног дуга и побољшање трговинског биланса, односно бржи је био раст извоза него увоза, тако да је смањен трговински дефицит. Томе треба додати и неки помак у смањењу незапослености, мада то није резултирало повећањем запослености, што значи да је један број људи или отишао у пензију, или у иностранство, или, што је најгоре, у сиву економију“, објашњава проф. Црнобрња.
Иако је тачно да је учињено нешто да се сива економија смањи, сматра Црнобрња, могло се више урадити код прикупљања пореза, а како каже, и корупција је простор где се такође може више урадити и на тај начин поправити крвна слика буџета на приходној страни.
„Оно што је у протеклој години било доста болно је то што су највећи терет фискалне консолидације сносиле две категорије становништва — пензионери и државни службеници. Мислим да је ипак у целом процесу фискалне консолидације требало мало више водити рачуна о томе да не буду смањене државне инвестиције, јер оне ако су паметне, а надамо се да ће такве више бити убудуће, доносе нову производњу, ново запошљавање и нове приходе за буџет. Генерално гледано, стопа раста која је преко 3 процента је врло респектабилна, али она нажалост није довољна да би народ значајније осетио тај бољитак. Дакле, бољитка има, али је он прилично танко мазан и то не свима, јер нажалост има доста оних који су у прошлој години потонули још дубље“, каже проф. Црнобрња.
Сличног става је и проф. др Зоран Грубишић са Београдске банкарске академије, који верује да ће се у 2017. години продужити тренд макроекономске стабилизације, дакле релативно ниске и стабилне инфлације.
„Ту је већ Народна банка Србије дала свој циљ, па се очекује још нижа инфлација, близу оне у еврозони, а пошто је код нас то врло често повезано са девизним курсом може се очекивати да ту не буде већих осцилација. Такође, имамо и најаву за смањен буџетски дефицит, те овакав макроекономски оквир даје могућност за остваривање реалне стопе привредног раста. Међутим, треба бити отворен, грађани не треба да очекују неко значајније повећање животног стандарда, већ треба очекивати да стопе привредног раста буду као и претходних годину-две. Оно што заиста треба урадити, ако кажемо да је макроекономска стабилност нешто што је остварено, а аранжман са ММФ-ом се и даље продужава и даје добре сигнале страним инвеститорима да смо кредибилна дестинација, јесте дугорочно одрживи привредни раст са вишим стопама привредног раста“, напомиње Грубишић.
Како каже, оно што је пожељно су структурне реформе којима се изнова враћамо као дугорочном циљу.
„Првенствено у јавном сектору, што је негде најављено за ову годину, на разне начине, са разним јавним предузећима, значи укидање тог меког буџетског субвенционисања, па да ли ће то бити реструктурирање, приватизација, одвајање дела имовине — онога што је стратешки интерес од неких других пратећих делатности — то ћемо све видети, и наравно јачање приватног сектора, јер темпо смањења броја запослених у јавном сектору треба да прати повећање броја запослених у приватном сектору — то је оно што чини ситуацију дугорочно одрживом. Међутим, чини ми се да је то тај циљ у који Влада никако да се оштро упусти, у те економске реформе“, сматра Грубишић.
Да је претходна година требало да буде она у којој је брже и боље требало приступити реструктурирању јавних предузећа верује и професор Црнобрња, а изостанак ових крупних реформи објашњава жељом државе за очувањем социјалног мира.
„Откако смо изашли из ′90-их година постоји та тенденција да се социјална политика води кроз производњу, а не кроз расподелу друштвеног производа. То значи да, како би се задовољили социјални аспекти неке средине, на пример Смедерева или Бора, Крушевца или Ниша, вештачки се одржава непродуктивна производња да би ти људи имали посао, да би могли нешто да троше, те да би од те потрошње живела трговина у тим градовима. Међутим, то се не ради тако јер је то најскупљи начин одржавања привреде. Дакле, постоји страх да ће радници остати без посла и пасти на социјални програм, а чињеница јесте да су они већ на социјалном програму, односно да се на овај или онај начин због њих ’крњи‘ буџет — или им се дају субвенције у смислу да не морају да плаћају струју, гас или доприносе, или им се дају директна новчана средства да би на крају године преживели“, напомиње Црнобрња.
Он се прибојава да ће, уколико поново дође до ванредних парламентарних избора, ситуација са предузећима-губиташима и надаље остати непромењена.
„Ове године смо имали ванредне парламентарне изборе, што је значило 3-4 месеца одсуства рада Скупштине, а Влада је била привремена и радила са смањеним мандатом, па ако се то деси и ове године, а ја се надам да неће, то ће сигурно зауставити и процес реструктурирања и доношења потребних аката да се то спроведе. За време ванредних избора влада ради у техничком мандату, и сигурно да не може да доноси тако крупне одлуке као што је затварање великих предузећа и интензивно реструктурирање“, напомиње Црнобрња.
Према његовом мишљењу, остваривање најављене стопе раста од 3,5-4 процента у 2017. години јесте могуће.
„У том случају би било јако нелогично те паре потрошити на неки други начин осим да и грађани то осете, ако не са скоком плата од 20 процената, а оно да се та плата ипак не круни, да раст плате буде већи од инфлације, те да се на тај начин генерална слика живог стандарда повећа за евентуално 2-3 одсто“, закључује професор Црнобрња.
