Средином децембра филм Андреја Кончаловског „Рај“ укључен је у ужи избор кандидата за „Оскара“ у категорији најбољег страног филма. У септембру на Венецијанском филмском фестивалу „Рај“ је донео Кончаловском „Сребрног лава“ за режију. Филм говори о судбини троје људи у време Другог светског рата — руске учеснице Покрета отпора, француског колаборационисте и немачког СС официра.
Новинарка Катерина Гордејева разговарала је с Кончаловским о „Рају“, сеоској свести руског човека, европским вредностима које су стране Русији и неопходности цензуре.
Ваш филм дотиче неколико веома важних тема, болних за многе земље и културе: Холокауст, француски Покрет отпора, избор Руса као спасилаца и ослободилаца целог човечанства.
— Све то о чему говорите је коначни резултат филма. Такав задатак не може бити постављен на самом почетку. Процес стварања у одређеном смислу представља опипавање стазе у апсолутном мраку. У мраку се може налетети на тему филма. А каква је тема? То није Холокауст, није судбина Француза, није судбина Немаца или руске жене. Тема „Раја“ јесте универзалност зла и његова драж. Идеја се, наравно, рађа из некаквих једноставнијих, материјалних ствари, разноврсних детаља. Све то израста у одређени конгломерат идеја, прича и проблема. Једно се надовезује на друго. Или се не надовезује… И тада уметник може да призна своју грешку. Зло не мора обавезно да се испољава у лику чудовишта. То може да буде и паметан, образован, талентован човек.
Који воли Чехова…
— Да, који воли Чехова, аристократа, леп, изузетно остварен човек. Веома ми је важно то што он улази у ту мутну реку зла и ток га носи. Постоји још једна ствар која ми је веома важна: половину филма три јунака „Раја“ говоре са гледаоцем у форми монолога. Монолози су за мене нешто најдрагоценије у филму. Да нема монолога, не би било ни овог филма. Био би другачији.
Какву реакцију очекујете од приказивања филма у Француској, знајући, на пример, да је „Франкофонија“ Александра Сокурова, која обрађује тему Покрета отпора и колаборационизма, такође имала проблеме с дистрибуцијом: Министарство иностраних послова Француске иступило је против његовог приказивања у Кану, Министарство културе, па чак и Лувр, оградили су се од филма. Испоставило се да Французи нису баш спремни да ове теме обрађују странци.
— То је велика неправда. Када је о Французима реч, као прво, код њих је цензура нормална. Знам то, јер сам се с тим суочавао. Својевремено сам покушавао да снимим филм о Арапину који постаје џихадиста. Идеја је једноставна: живећи поред Француза може се постати џихадиста. Али то се не може снимити, јер тамо, разумљиво, постоји цензура. Као друго, Французима је крајње непријатно да роваре по сопственој прошлости. И то је била потпуно исправна одлука Де Гола — да запечати све случајеве колаборациониста на 60 година. Архиви се отварају тек сада када су сви они помрли. Знате због чега је Де Гол донео такву одлуку? Због тога што је разумео да не треба делити друштво. Половину Француске су чинили колаборационисти.
Заиста то сматрате исправним? Ако то пренесемо на наш терен, проблем није у томе што 1991. у време распада Комунистичке партије и Совјетског Савеза није било лустрација, него у томе што су уопште почели да говоре истину о онима који су подметали, осуђивали, стрељали?
— Свака историја има амбивалентна значења и много дубље узрочно-последичне везе од једноставног збира злодела којекаквих протува. Управо о томе је и мој филм. Што се тиче растурања Комунистичке партије Совјетског Савеза, то се не може назвати успешном политичком одлуком.
Не сме се заборавити да су комунистичке идеје биле оваплоћење жеља већине људи. Ови људи су исконски и искрено у њих веровали. Чак размишљам и да снимим филм о секретару партијске организације нижег ранга у некој заборављеној години прошлог века. То су били нормални, поштени људи. Они, наравно, нечим нису били задовољни, али шездесетих година, после дестаљинизације, за њих нису била добра времена. Они нису могли ништа да учине против, да тако кажемо, логике која се родила у време Хрушчова, али они нису сањали о томе да њихов живот и идеали буду прекривени прашином.
Наступило је друго време: све идеје у које су они веровали биле су искривљене, а на Стаљина су окачили све грехе и одговорност коју је требало да носе они који су почели дестаљинизацију. И шта даље? Сви су постали добри? То је смешно. Менталитет народа се не мења у зависности од тога што је одједном одлучено да се раскрсти с прошлошћу. То је немогуће. Узмите пример Кине: култ Мао Цедунга никада није разорен, а земља иде напред.
Не бих волела да се угледам на Кину и да живим као у Кини. А Ви?
— Предлажем Вам да не живите у Кини, него да решавате политичке проблеме као они. Решавати политички проблем у архаичној земљи потпуно је другачија ствар од решавања тог проблема у Југославији или негде у Источној Европи.
А ми живимо у архаичној земљи?
— Чини ми се да огроман део наше земље живи у архаичном систему вредности. Имамо паганство испреплетано с комунизмом, а комунизам с православљем. И било која влада у Русији, укључујући и актуелну — то је влада социјално оријентисане државе.
У ком смислу?
— У томе што сматра да је у обавези да храни људе који не желе много да раде и да зараде, него се задовољавају малим. Тешко је натерати људе да се против своје воље баве бизнисом. Ствар није у томе што неко не даје, него у томе што то није потребно руском човеку. Бизнис и та озлоглашена слобода већини нису потребни. Да су потребни, узели би драге воље. Слободу не дају, слободу узимају! А људима то није потребно.
Надам се да разумете да с Вама разговарам о нацији, а не о житељима центра Москве. Чини ми се да је прилично ризично одлучивати у име целе нације.
— Одлучивати је тешко, али је разумети неопходно. Потребно је некако разумети где живимо и на коју страну треба гледати. Нећемо успети да променимо национални менталитет ако то не схватимо.
То личи на промену реторике Путина, који је у почетку свог председничког мандата говорио о европским вредностима, о Русији као делу Европе, а затим је све мање говорио и сада уопште и не говори о томе.
— Мислим да погрешно доживљавате оно што се догодило. Русија је заиста покушавала да уђе у европски простор. Таква је била Путинова идеја. Он је, наравно, најубеђенији европејац у целој земљи. Запад је, међутим, одбацио Русију, одбацио Путина, због тога што им ми нисмо потребни јаки, него разваљени, као у време перестројке: изванредна земља у којој влада хаос и која има бедну армију. Путин је то схватио. И други излаз, осим да ствара армију и да тражи савезнике на Истоку, није му остао.
Да ли Вам се допада такав преокрет?
— Раније сам био западњак и такође сам мислио да Русија има само један пут — ка Западу. Сада сам се уверио да ми немамо такав пут. И, хвала богу, крећући се у том правцу веома смо заостали. Зато што је Европа на ивици пропасти, то је, чини се, потпуно јасно. Разлози пропасти су у томе што се, како се испоставило, не могу у први план поставити људска права. Људска права могу се посматрати само у складу с људским обавезама. Они су се одрекли традиционалних европских, односно хришћанских вредности.
Ви заиста мислите да је Владимир Путин европејац?
— А Вама то не изгледа тако? Највероватније због тога што не анализирате читаву путању његовог председничког мандата. Да, и по устројству свог ума и по искуству живота у Европи. Мислим да је, када је стао на чело земље, имао одређене идеје које су се веома промениле под притиском унутрашњих и спољашњих околности. Он је дошао у апсолутно разрушену земљу и добио је гигантску архаичну масу да њоме управља. Та маса је непријатељски расположена према држави. Његови напори били су, пре свега, усмерени на спречавање распада. Ја уопште не могу да замислим како је све то успео. Путин као западњак, као човек који одлично говори немачки и познаје светску културу, наравно, имао је илузије да Русија треба да се враћа у Европу. Али у Европи су му рекли: „А ко сте ви уопште? Нисмо вас звали“. И минхенски говор је резултат колосалног разочарања Путина у сопствене идеје о Европи и разумевања тога да треба живети у оном делу света који је још далеко од цивилног друштва. То су све веома тешки проблеми који, наравно, нама у престоници нису видљиви, али немогуће је руководити земљом без тог разумевања. У мојој логици иза тог „разумевања“ долази жеља да се „просвећује“.
И ту се одмах постављају питања — шта подразумевате под „просвећивањем“? Писменост?
— Ствар је у томе да мисли и даље остају архаичне, у оквирима „ко није с нама, тај је против нас“, у оквирима дељења на бело и црно. Модернизација средстава комуникације мења брзину комуникације, али не и њен ниво. Мој закључак Вам се неће допасти: ми нисмо Западна Европа и нећемо бити, не треба да се трудимо.
У ком тренутку сте то схватили? На који начин је дошло до промене: до ког тренутка сте били веома блиски, на пример, мени, по духу Кончаловски…
— … А када сам постао Михалков?
Да. Хвала што сте то сами изговорили.
— А Ви замислите себе за двадесетак година — и Ви ћете се променити. Мислећи људи неретко мењају свој угао гледања. Не мењају се само идиоти. А на мене је веома снажно утицао мој животу у Кенозеру, где сам снимао „Поштара“ (Беле ноћи поштара Трјапицина, филм из 2014.) — живот с људима који су хармонични у свему што раде, којих се не тичу ни Владимир Путин, ни Владимир Познер, ни „треба платити за грехе из прошлости“, ни било шта из нашег узаврелог живота. Они живе у потпуној архаици, у некаквом чудном свету своје шекспировске хармоније. Или чак античке трагедије.
У чему се то испољава?
— Они ничему не теже. Њих нећеш натерати ни у капитализам, ни у приватно предузетништво. Наравно, тамо има сјајних људи, али то није буржоаска класа која је динамична и која осећа одговорност за земљу. Буржоазије никада није било и засад је још нема. То је, такође, један од проблема руске историје — преко ње се не сме прескакати.
Наставиће се…
