Програматско политичко писаније Адолфа Хитлера „Мајн кампф“ (Моја борба), дуго је било забрањено у Немачкој. Данас је бестселер.
Овако срочена вест може да наведе само на један закључак — Немци се враћају у најмрачније доба своје историје. Слике момака обријаних глава, у кратким јакнама и цокулама, који купују тако дуго очекивану књигу не избијају из главе. Наравно, посматрач који је прочитао једну тако кратко срочену вест не може а да тако успешну продају „Мајн кампфа“ не повеже са успоном Алтернативе за Немачку, странке која кокетира са одређеним Хитлеровим ставовима.
Међутим, стварност је сасвим другачија.
„Ово, прво издање ’Мајн кампфа‘ од II светског рата, садржи неколико хиљада фуснота које стављају у контекст цело дело Адолфа Хитлера, како је она довела до злочина. Ова књига, која је сада у продаји, суштински није штиво за десничарске радикале будући да ово, коментарисано издање, представља упут како да не дође до злочина којих се Немци сећају из своје неславне нацистичке прошлости“, објашњава дописник листа „Политика“ из Немачке, Ненад Радичевић.
„Мајн кампф“ у Немачкој никада није био званично забрањен. Права на интелектуалну својину Адолфа Хитлера у последњих 70 година баштинило је Министарство финансија Савезне државе Баварске, које права на издавање „Мајн кампфа“ није хтело да уступи никоме у Немачкој.
Када су права истекла, пред Немачком су се нашла два пута. Први је био да се угледа на државе попут Велике Британије, САД или Израела, које се ослањају на грађанску свест својих становника и пуштају им да о Хитлеровом озлоглашеном антисемитском политичком трактату суде по сопственој савести. Друга опција је била да, попут Аустрије, забране књигу.
Немачка је одбила те две опције и определила се за трећу, коју су медији назвали патерналистичком. Баварска је платила пола милиона евра минхенском Институту за савремену историју (ИфЗ) да изда критичко издање Хитлерове књиге. Према речима директора института Андреаса Виршинга, било би неодговорно издати „Мајн кампф“ без коментара, јер би у том случају свако могао да га тумачи на свој начин.
„Издавачи кажу да су у сам пројекат кренули са својеврсном скепсом, баш због тога да то не буде платформа за неку нову неонацистичку или крајње десничарску пропаганду. Испоставило се да то издање разматра узроке и последице тоталитарних идеологија и не одговара Алтернативи за Немачку, или бар делу функционера те странке који изражавају ставове који су веома слични са онима које је на почетку политичке каријере изражавао Адолф Хитлер“, каже Радичевић.
Ново издање Хитлеровог дела је знатно обимније од оригинала (има око 2.000 страница), тежи 5,4 килограма и има 3.700 напомена. Међу читаоцима је постојала скепса, наставља Радичевић, да ли да књигу уопште купују, неће ли тако бити препознати као поклоници екстремне деснице и неонацизма, међутим, када су упознати да се књига, захваљујући коментарима, знатно разликује од оригиналног издања, интелектуални кругови у Немачкој су се за њу заинтересовали. Чак су, према Радичевићевим речима, купци књиге и јеврејски кругови који се баве изучавањем нацизма. И они су хтели да се увере да се Немачка не враћа у мрачна времена.
Данашњи немачки десничарски покрети, укључујући и Алтернативу за Немачку (АфД), чији су се функционери залагали за пуцање у избеглице које илегално прелазе немачку границу, уздржавали су се до сада од коришћења нацистичке идеологије у оправдавању својих савремених циљева. Већина десничарских вођа признаје да је у „Мајн кампфу“ изнета брутална визија која је довела до Холокауста и II светског рата.
„Алтернатива за Немачку нема директан однос у коме оправдава Адолфа Хитлера, за разлику од неких минорних странака, које кокетирају или отворено подржавају нацистичку идеологију. Али реторика појединих њених функционера поприлично личи на оно што се дешавало тридесетих година прошлог века“, наводи Радичевић и додаје да се прикривена склоност функционера АфД види и по њиховим својевременим покушајима да одрже конференцију баш у минхенској пивници из које је Хитлер повео први покушај пуча 1923. године.
АфД не подржава отворено нацистичку идеологију, али појединим потезима покушава да привуче екстремно десничарску популацију, мада, каже Радичевић, цео политички рад АфД заснива се на томе да се представе као антисистемска странка која ће „покрасти“ гласове традиционалним странкама, и десничарским и левичарским, које нису испуниле очекивања гласача.
Будући да највећи број гласача антисистемских партија живи у Источној Немачкој, која је до уједињења била у саставу социјалистичких земаља, тај регион постао је поприште оштрих политичких борби између АфД и њеног главног конкурента, Левице, левичарске партије настале уједињењем бивших источнонемачких комуниста и дисидената из Немачке социјалдемократске партије (СПД).
„Оно што је примећено и на прошлогодишњим покрајинским изборима је да АфД и од Левице преотима гласаче, што говори да се труди да кроз своју реторику, која је у неким сегментима десничарска, у неким левичарска, у неким либерална, уграби незадовољство одређеног бирачког тела. У том смислу они настоје да привуку што више гласача без обзира на њихов дотадашњи идеолошки предзнак“, закључује Радичевић.
Исток Немачке познат је по инцидентима са мигрантима, а један источнонемачки издавач безуспешно је покушао да изда некритичко издање „Мајн кампфа“. Почетком прошле године, у градићу Бауцен, становници су гласно поздрављали спаљивање избегличког азила, неколико километара даље, у градићу Клаузниц, становници су напали аутобус са избеглицама.
