Средином децембра филм Андреја Кончаловског „Рај“ укључен је у ужи избор кандидата за „Оскара“ у категорији најбољег страног филма. У септембру на Венецијанском филмском фестивалу „Рај“ је донео Кончаловском „Сребрног лава“ за режију.
Новинарка Катерина Гордејева разговарала је с Кончаловским о „Рају“, сеоској свести руског човека, европским вредностима које су стране Русији и неопходности цензуре.
Испоставља се да сте Ви раније били либерал, а онда сте зашли у народ и вратили се одатле као потпуно нови човек. Је ли тако?
— Снимио сам три филма у руском селу, живим у овој земљи и знам свој народ — очигледно боље од Вас, макар због тога што сам 40 година старији. И постепено сам се уверио да је, како би се променила земља, потребно променити менталитет. А да би се променио менталитет, потребно је променити културни геном. А да би се променио културни геном, треба га прво раставити на саставне делове заједно с највећим руским филозофима — односно разумети узрочно-последичну везу која у нашој земљи до данас није изучена. И тек онда одлучити куда да идемо. Наивно је мислити да ће свеопшта писменост променити човека. На пример, бизнис је у руској свести лоповлук. Из центра Москве то није очигледно, али то је тако. А тамо, даље од Москве — постоје сасвим друге вредности код људи: они желе да их држава остави на миру. А то значи да они нису грађани, него становништво. И милиони Руса су становништво. О каквим грађанским иницијативама говоримо?
Шездесет година после 20. Конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза у Русији ће дизати споменике Стаљину. И питање о томе да ли је он крвави диктатор или ефикасни менаџер и даље је предмет јавне дискусије.
— Анализа Стаљина, Лењина, или чак императора Александра нема никаквог значаја. Ако желимо да мислимо о томе како да идемо напред, потребно је пре свега да разумемо шта је то културни код руске нације. Све се около мења и само се он није променио у последњих хиљаду година.
Шта је то културни код?
— Ми имамо сељачку свест. Руски човек има пребуржоаске вредности: „у се и у своје кљусе“, „не дирај ме, не дирам те“, „о, због чега ићи на изборе; мора се ићи, јер ће доћи и натерати те, па чак и казнити“. Сеоска свест је одсуство жеље да се учествује у друштву. Све што је изван граница интереса породице, у најбољем случају изазива равнодушност, у најгорем — непријатељство. Настајање буржоазије у Европи створило је републиканску свест. А република — то је грађанско друштво. У Русији је републиканска свест постојала само у два града, у Пскову и Новгороду. Више никада и нигде. Уосталом, та колевка је била угушена.
Традиција „гушења“ је управо међу онима који се уредно одржавају у нашој земљи вековима. Тешко да нешто ново, свеже може да помоли главу, одмах се чује гласан шамар: овуда не иди, с овим не експериментиши, ова осећања не вређај. Живимо у време ренесансе осуда и владавине цензуре.
— Искрено, звони ми у ушима од Ваших мисли. Судећи по Вашим питањима, Ви не знате шта је то права цензура и осуда. Лично жалим што нема цензуре. Цензура никада није била препрека за стварање ремек-дела. Сервантес је у време инквизиције стварао ремек-дела, Чехов је писао у прози све оно што није могао због цензуре да напише у драми. Шта Ви мислите, да слобода ствара ремек-дела? Никада. Ремек-дела стварају ограничења. На стваралачком плану уметнику слобода ништа не даје. Покажите ми све те гомиле генија које меље цензура. Нема таквих.
Ево очигледног примера: услед цензуре пре годину дана повучена је представа „Танхојзер“ Куљабина.
— Шта је најважније у опери? Музика. А редитељски рад је другостепени. Редитељ у опери је слуга композитора, диригента и солисте. Културни редитељ нема права да мења сиже. То се назива „самоизражавање на рачун генија“. Напишите своју оперу, пронађите савременог композитора који ће је написати и радите шта желите. Али, узимати Вагнера, према мом мишљењу — то је светогрђе. Али тај талентовани момак је све успео да постигне! Он сада у Бољшом театру поставља представе. То је цензура? То је стара песма: направити скандал како би постао познат. Ту нема ничег новог. Нажалост, култура се код нас у правом смислу те речи завршила, режисера нема. Ако боље размислимо, шта је то режија? То је обиље уметничких асоцијација, колосална културна база, без тога нема ничег, све остало је шала. Садашњи млади режисери имају много шала, а уметничких асоцијација нула. У томе је несрећа, а не у некаквој цензури. Све је то замена теза. Као и сада, модерне оптужбе за преписивање историје, сакривање истине… У последњих 20 година толико је написано такозване истине за коју се испостављало да није истина. А знате због чега? Због тога што је историја веома субјективна. И не може се рећи: ето у време раскринкавања писали су само истину, а сада само лажи. Не, ствар је у томе да истина у историји уопште не може да влада, јер се историја тумачи увек у складу с тим ко је тумачи. А објективна историја је огромна илузија. Нова. Али, ми живимо у илузијама.
Због чега су нацизам и Хитлер као идеологија забрањени у целом свету, а стаљинизам и Стаљин цветају у нашој земљи?
— Желите да то буде забрањено?
Желим да појам злочина стаљинизма и Стаљина постане део државне идеологије.
— Значи, Ви сте, такође, за цензуру, само ону која задовољава Ваш угао гледања. Можда је ствар у томе што се сада појављује генерација људи која не зна какав је Стаљин био. То су, међутим, неписмени људи.
Потпуно су писмени. Говоре да је, можда, Стаљин некога и убио, али је у његово доба прорадила индустрија, спроведена је индустријализација, победио је у рату.
— То су, такође, историјске чињенице. А ако има тога о чему говорите, то само потврђује чињеницу да је цензура неопходна. Ако има цензуре — има правила, укључујући и она која ограничавају идеолошку пропаганду. Схватате, имам у виду цензуру праву, природну, ону која свуда постоји. Она постоји у Америци, постоји у Европи, у Ватикану. Андре Жид је, чини ми се, рекао: „Када уметност губи своје ланце, онда се претвара у уточиште за химере“. Тако је и са идеологијом. Ланци су нам потребни. Сада их никако нема.
