Сматра се да је једна од највећих трагедија руског народа почела 1652. године када је патријарх Никон, уз помоћ цара Алексеја Михајловича (Романова), покренуо црквену реформу. Она је правдана тиме да је током векова преписивања црквених књига и обреда настао велики број грешака и да, када је дошло време типографије, све то треба исправити.
Природно, то је требало урадити по узору на старе грчке и руске рукописе. Такав подухват је било изузетно тешко спровести и у 20. веку, уз сву савремену технику и велики број стручњака у различитим областима, од лингвиста до историчара.
Међутим, око патријарха Никона се тада окупљају неки који нуде „стручне услуге“. Уместо рукописа на старогрчком језику, они узимају савремене редакције на новогрчком језику, штампане у Венецији. Књиге се изнова штампају, богослужење се мења, више се не крсти са два прста као у стара времена, већ са три, писање имена Спаситеља више није Исус, већ Иисус, више се не врши крштење „потапањем“ у воду, већ само „поливањем“.
Све те промене су биле гром из ведра неба за руски живаљ тог времена. Треба разумети да је човек у 18. веку био окренут спасењу душе. Код њега се све вртело око тога и промена обреда значила је промену свега оног што је представљало православље. Против реформи су били већина московских и провинцијских духовника, властела и сељаштво, на челу са протопопом Авакумом, некадашњим Никоновим пријатељем.
Староверци су постали „расколници“, иако се они тако никад нису осећали, пошто су сматрали да се строго држе вере својих предака. Званично проглашени јеретицима, били су анатемисани и прогоњени. За кратко време су били изоловани и сатрвени сви духовници старовераца. Последње њихово упориште, Соловецки манастир, било је под опсадом осам година као непријатељско утврђење, а освојила га је ратна флота. Након освајања, монахе су везивали за стубове, одсецали им главе и на све могуће начине их мучили.
У руском друштву раширила се страшна појава као што је самоспаљивање. Према неким информацијама, број људи који су се спалили за време постојања Руске империја достигао је 20.000.
Староверци су били приморани да се скривају од представника канонског православља у најзабаченијим угловима Русије. Већи део представника древног православља, како су они себе називали, зауставио се на Далеком истоку, у Приморском крају, на Уралу, у Централном Сибиру, у Пољској и на територији савремених балтичких земаља. За време Петра Првог им је био уведен двоструки порез.
О тим страшним данима касније је писао филозоф Александар Солжењицин: „И све што се касније десило са Црквом… од Петра до… Распућина… зар није казна због старовераца?… Црква не треба да почива на неправедности… Боже, како смо могли сатрти најбољи део нашег племена? Како смо могли рушити њихове капеле, а сами се мирно молити и бити у добрим односима са Господом? Одрезивати им језике и уши! И не признавати своју кривицу?!“
Већ за време Катарине Велике све почиње да се мења. Укида се порез, а староверци добијају место за гробље са капелом у Москви. На Преображенском гробљу подигнут је велики храм посвећен Успењу Пресвете Богородице (данас Храм Светог Николе).
Староверци почињу активно да учествују у друштвеном животу руског царства, посебно након указа о верској трпељивости из 1905. године. Они су извршили огроман утицај на руску пољопривреду, индустрију, трговину. Према неким подацима, уочи револуције 64 одсто трговачког капитала у Русији припадао је њима. Најбогатије породице које су се држале старих обичаја су биле: Рјабушински, Гучков, Морозов, Шибајев, Шелопутин, Солдатенков, Бугров, Остроухов. Они су били и социјално активни, бавили су се добротворним радом, били су мецене, учествовали су у локалној самоуправи и народном образовању.
За време бољшевика, као и остали представници других вероисповести, били су мете највеће репресије. У њима су видели помагаче белогардејаца и слали су читава села на велика градилишта. Све књиге, иконе, манастири, школске установе и јавне организације старовераца биле су уништене тридесетих година двадесетог века. Многи су емигрирали, првенствено у Аустралију и Латинску Америку.
Помесни сабор Руске православне цркве из 1971. године изједначио је старе и нове обреде. Иако та одлука није помогла да се реши питање вековног раскола, оно је ипак допринела да се превазиђе отуђеност и успоставе братски односи. Треба рећи да је данас у току процес зближавања и превазилажења историјске неправде раскола. У многим православним храмовима се служи богослужење по старим обредима. Улазећи у православне цркве, староверци се могу крстити са два прста.
У видеу испод можете погледати како староверци из Украјине певају о руском председнику Владимиру Владимировичу Путину.
Данас је епоха гоњења старовераца завршена. Крајем деведесетих година после више од 300 година раскола, Руска православна староверска црква била је призната у Московској патријаршији. Наравно, нема речи о поновном спајању цркава, али међуконфесионални дијалог је успостављен и успешно се води.
„Не чини ли вам се оче Северјане, да неће бити добра Русији све док не добијемо опроштај од старовераца и док не објединимо све поново?“, писао је са тугом у срцу Солжењицин.
