Као и сви народи света, и српски народ има своје обичаје везане за Божић, у хришћанском свету најрадоснији празник, прославу рођења Исуса Христа, спаситеља света. Оно што Србе издваја од осталих народа јесте полагање бадњака.
Бадњак је прехришћански елемент српске обичајне традиције, каже етнолог Драгомир Антонић.
„Морамо да знамо да је хришћанска црква извршила супституцију многих обичаја, да је сламу везала за колевку у којој се Христос родио, али за бадњак се није нашло место, јер њега нема у Јеванђељу. Захваљујући Светом Сави и светосављу, бадњак се задржао у обичајној традицији Срба и Српске православне цркве“, каже Антонић.
Бадњак је дрво живота, наставља он.
„Ми га сечемо и палимо. Ватра је нешто што даје живот. Шта може да буде бадњак? Јавор, храст — церић или граб. То је дрвеће које се сече, доноси и пали у домовима да би се вечни живот, односно плам појачао и наставио да живи кроз наредну годину, до следећег Божића“, објашњава Антонић.
За Србију важи правило да колико има насеља, толико има и обичаја. Божићни симболи су свуда исти — свећа, печеница, чесница, бадњак и полажајник. Негде полажајник мора да буде мушко, негде може да буде и женско, негде је полажајник први посетилац.
Полажајник у неким крајевима који су насељени српским народом може да буде и нешто од стоке, наводи Антонић.
„У Банату чесница је баклава, негде ће направити крофне као чесницу, негде ће бити само хлеб. Али све то што направе назваће ’чесница‘ и у њега ће ставити неки симбол — мало дренових гранчица и семења за здравље, мало од бадњака да поспеши породични живот, новчић да би кућа напредовала… Дакле, симболи су исти, али је форма у коју се ставља божићни дар различита“, каже Антонић.
Један од божићних обичаја који Антонић помиње као куриозитет је огледање у цицвари. Овај обичај био је распрострањен у Херцеговини, Дрвару, на Златибору, ужичкој Црној Гори…
„Направи се цицвара која плива у доста масти или кајмака. Направи се нешто као огледало. То је оно чиме се прво омрсе на Божић. Негде када дође полажајник, негде пре његовог доласка. Ако виде себе у цицвари, кажу, добро је, богу хвала, сачекаћу и следећи Божић“, описује Антонић обичај огледања у цицвари, за који каже да се највероватније раширио из Херцеговине. Највероватније, зато што, како каже, исти обичаји се могу појављивати аутохтоно у разним крајевима.
Овај обичај спада у циклус обичаја који се назива гатање о Божићу, који служе да предвиде важне догађаје до следећег Божића — да ли ће бити кише, хоће ли бити родна година гледа се по пшеници која је стављена да расте 17. децембра, на Вариндан. Гата се и по плећки од печенице.
Постоји и још један заједнички обичај — за Божић се не излази из куће, не иде се у посете, остаје се са породицом.
„Славимо рођење бебе. Исус је беба. Беба се првих неколико дана не оставља. Чак се, у нашој обичајној традицији, не износи из куће првих 40 дана. Други разлог је што свако треба да буде са својом породицом. Зато се Божић слави три дана; други и трећи дан су за обилазак и посете. Али први дан је дан за домаћина, за кућу, за породицу и нигде се не иде“, каже Антонић.
Са убрзаном урбанизацијом и индустријализацијом дошло је и до разних измена обичаја. До Другог светског рата, људи који су се са села преселили у град, за Божић су се враћали у завичај и тамо га прослављали према локалним обичајима.
Међутим, после Другог светског рата, са изменом друштвеног уређења, држава постаје атеистичка, Божић је радни дан и то доноси измене у обичајима, каже Антонић. Обичај који је трајно измењен, без обзира на промену друштвеног уређења, јесте пуцање из пушке у ваздух за Божић.
Када је печеница готова, домаћин је излазио испред куће и испалио би у ваздух метак из пушке, чиме је радио две ствари — обавештавао да је у његовој ући почела прослава Божића и терао зле духове. Зли духови терају се сваким јаким звуком, каже Антонић, пуцањем или на свадбама подврискивањем.
Тај обичај је измењен тако што су се у градовима за пуцање некада користиле прангије, а данас петарде.
„Пуцањ из пушке имао је двоструку функцију — да обавестим село да је све спремно и да упозорим зле духове да не прилазе. Не заборавите, после Божића почињу Некрштени дани и трају све до Богојављења. У том периоду се посебно водило рачуна где се иде, шта се ради, ноћу се није излазило…“, каже Антонић.
Данас се, уместо из оружја или прангија, за пуцање користе петарде. Познато је, каже Антонић, да се у официрским насељима бивше СФРЈ, попут Новог Београда, за Нову годину пуцало у ваздух. То је пример како су се божићни обичаји преносили на неки други, у том тренутку за државу прихватљивији празник.
Земља мора да се затресе, како је записано у Јеванђељу, на дан Христовог рођења, закључује Антонић.
