Хрватски премијер Андреј Пленковић, у покушају да се „извади“ за бламажу на пријему Српског народног већа поводом Божића, појаснио је да није рекао „великосрпска“ него Милошевићева агресија, и по ко зна који пут у новијој историји потегао аргумент против Србије симболизован у лику и делу бившег председника.
Иако је Милошевић мртав већ више од деценије, а Србија је и званично раскрстила са његовом политиком 5. октобра 2000. године, бивши председник Србије и СРЈ је и данас је изговор и кључни аргумент у свим расправама у којима се Србија „удара по ушима“.
„Умерени“ шовинисти
Историчар Чедомир Антић, доцент на Филозофском факултету у Београду, каже да су за Хрватску, али и за Бошњаке и Албанце са Косова, а у извесној мери и за Црну Гору и Македонију, деведесете године прошлог века биле време оснивања нација.
За Хрватску је рат, у којем су имали подршку великих сила и у којем је њихов председник Туђман имао споразум са Милошевићем, искоришћен да постане „оснивачки мит“, сматра Антић.
„У суштини, Милошевић је њима добродошао, јер им је био потребан неко ко ће на неки начин надмашити Павелића и Хитлера. Милошевић је за њих нека врста бабароге, ђавола кога они потежу увек кад се треба ’обрачунати‘ са Србима, али, што је чешће случај, и утврдити национално јединство“, каже Антић за Спутњик.
Он додаје да кад неки шовиниста попут Пленковића хоће да се покаже као умерен политичар онда он почне да говори о Милошевићу, док већина напада Србе и Србију.
Милошевић и Садам — параван за Холбрука
„Да је Милошевић дочекао крај суђења у Хагу, био би по свему судећи ослобођен по оптужницама за Хрватску и БиХ, пошто су сви његови непосредни потчињени — Перишић и Симатовић и Станишић — ослобођени“, сматра Антић.
Историчар др Александар Раковић са Института за новију историју Србије каже да је Слободан Милошевић од почетка деведесетих до данас служио хрватском и свим другим сецесионизмима, као и западном империјализму, који је разбијао Југославију, „као оправдање за недела која су починили над нашом земљом и народом“.
Кампања против српског народа и државе спровођена је најчешће кроз демонизацију председника и он је тада био „лице зла“ против кога се требало борити свим средствима. У том первертовању чињеница, човек који је био жртва приказиван је као лице зла, а прикривала су се „многа друга и истинска лица зла, као што су Холбрук, Мадлен Олбрајт, Бил и Хилари Клинтон“.
„Милошевић је постао симбол зла у Европи, као што је то био Садам Хусеин на Блиском истоку, са којим се требало обрачунати свим средствима“, каже Раковић за Спутњик.
Глупости
Милошевић је страдао и зато што је чувао Југославију, која је била међународно призната земља, каже Раковић и подсећа да су Срби из Републике Српске и Крајине донели одлуку да остану у Југославији, а не да праве неку „Велику Србију“ на коју се данас Пленковић позива.
„Милошевић је нудио бошњачким и македонским лидерима да остану у Југославији и те приче да је био великосрпски националиста су обичне глупости“, оцењује Раковић.
Све то, и упркос чињеници да је Милошевић већ неко време политичка прошлост, не смета многима да га користе као аргумент кад треба „чупати уши“ Србији, тако да су сви политички лидери Србије у овом веку, од Ђинђића и Коштунице до Вучића, по потреби оптуживани да су мање или више наследници његове политике.
Кад се српским лидерима спочитава да настављају политику Слободана Милошевића, прети им се, заправо, и његовом судбином, сматра Раковић.
Претње судбином савезника Запада
„Људи када им се прети судбином Слободана Милошевића треба да буду свесни да као лидери наше земље у неком историјском контексту могу да заврше на сличан начин, а знамо како је он завршио“, оцењује Раковић.
Потребу на Западу да се Милошевић сатанизује треба тражити и у слабостима ЕУ, сматра Антић. Европски пројекат који су започели чиновници, деведесетих година је постао апсолутно успешан и тада су неки од њих поверовали да су велики државници и неко их је уверио да је дошао „крај историје“, додаје он.
„У тој илузији једино их је реметио српски народ. Чинило се да све мирно и глатко иде у правцу зацртаном њиховим идеолошким догмама, осим народа који се није мирио са обесправљивањем и који је тражио слободу и државу. Пошто после језивог искуства Холокауста у модерној Европи читав један народ није могао бити проглашен за реметилачки, иако је много тога учињено и у медијима и науци да се Срби сатанизују, сетили су једног човека. Притом им је Милошевић током дужег раздобља био савезник. Тако је он био сасвим пожељан, у односу на касније, чак идеалан негативац“, објашњава Антић.
Уз то, пошто је данас неприхватљиво тврдити да је један народ расно или верски инфериоран, на Западу су почели да тврде да су Срби „културно инфериорни или дефектни“, односно да је српска култура неспособна за модернизацију и напредак. О томе читамо и слушамо и данас, додао је Антић.
Култур-расизам демократског Запада
Чињеница је да већ 30-40 година постоји становиште које је на Западу распрострањено, суштински засновано на култур-расизму, по коме постоје такозвани „културни“ и „некултурни“ народи, а Срби нису једини сврстани у ту другу категорију, објашњава Антић.
У том контексту, Алтернативу за Немачку нико озбиљан не доводи у везу са нацистима, иако с њима има више додирних тачака него што имају лидери Србије од 2000. године са Милошевићем.
„Према овом виђењу, Немачка је нација културе и науке и кад јој се догоди Хитлер онда је то један изузетак, па је Холокауст тако тумачен као последица патологије појединца и нико неће рећи ’немачки логор Аушвиц‘ него ’нацистички‘, што је тачно. Али кад су у питању Срби, онда ту више није реч о патологији појединца. Милошевић је према том уверењу последица културног дефекта српског народа који почиње са Светим Савом, а завршава се са Александром Вучићем“, закључује Антић.
Према Раковићевом мишљењу, двоструки аршини Запада су константа и реч је о концепту који се може подвести под два појма — русофобија и србофобија.
„Запад не подноси православну цивилизацију управо зато што су западна и православна цивилизација јако блиске једна другој. Због тога што су блиске, западњацима није јасно зашто ми не прихватамо да будемо део њихове цивилизације и због тога се према нама најрадикалније понашају“, закључује Раковић.
