Руси имали Орвела пре Орвела

2017. година

Има ли некога да не размишља о будућности? Каква је она? Ко не би желео да завири у следећи век? Читањем научно-фантастичних књига и упознавањем са проценама научника и смелим инжењерским пројектима можете себи да исцртате слике будућности.

Завирићемо у будућност, отићи ћемо 50-60 година унапред. Можда ће уочи стогодишњице Великог октобра исти такви ђаци као и ви на часу географије гледати кино-панораму о недавној прошлости и садашњости своје земље, филм о томе како Совјети мењају природу за свет и срећу на Земљи.

Ево ови ученици 2017. године налазе се у образовном биоскопу. Посебан облик биоскопа „временска лупа“ омогућава им да посматрају како се стварао нови изглед земље.

...како су се врло прецизним нуклеарним експлозијама исецала непотребна брда и пробијали канали.

...како су преокренути Об и Јенисеј и усмерени ка Каспијском мору. Ово море које је донедавно пресушивало сада прима нове реке богате водом.

Деца су чула директоров глас: „А ово је брана преко Беринговог мореуза. Видите ли како преко њега јуре нуклеарни возови? Брана је преградила пут хладној води Леденог океана и клима Далеког истока се побољшала.“

Затим је ишчезла и Земља. У свемиру готово брзином светлости путовале су фотонске ракете, међузвездани бродови, крећући се ка најближем и тако далеком планетарном систему — Алфа Кентаури.

Када се биоскопска представа завршила, наставник географије Борисович подсетио је разред да сутра иде на екскурзију у подземни град Угљеград који се налази у Поларној области.

Следећег јутра Игор се пробудио када га је нешто лупнуло по носу. Тако га је пробудио зидни часовник коју је као шалу смислио његов отац, један од диспечера Централног института за управљање временом.

Мама није била у кухињи, али је оставила поруку-задатак на паметном шпорету. „Мој омиљени доручак“, обрадовао се дечак.

Игор је опрезно упалио агрегат и бацио поруку у прорез. Како би испунили задатак невидљиви зраци опипавали су слова на папиру, аутоматске кутлаче одмеравале шта је потребно, а специјални ножеви брзо секли поврће.

Одједном се из очевог кабинета зачуо мамин глас.

На екрану теле-видео-фона видела се мама. Она је стајала на палуби брода. Ту се налазило обданиште у којем су била њена најмања деца. „Јеси ли се снашао са доручком?“, питала је мама осмехујући се.

„Ти си на Црном мору?“, зачудио се Игор. „Ја сам на службеном путу, у инспекцији црноморских пловећих обданишта, а уједно сам и посетила своје... Кажи тати да ћу се вратити тек сутра.“

Кроз пола сата Игор је већ био далеко од престонице. Арктик је дочекао посетиоце јаком мећавом. Московљане су окружили локални радници.

Пред посетиоцима се отворило окно и широке покретне степенице повеле су их наниже.

Затим су сви ишли по улицама Угљеграда. У ваздуху се осећао фини мирис липе. Посматрајући људе који су се сунчали на плажи под кварцним светлима тешко је било поверовати да на површини дува мећава.

А у предграђу огромни челични комбајни гризли су рудне наслаге. Главни инжењер Угљеграда Владислав Иванович испричао је ученицима много занимљивих ствари.

„Код нас испод земље влада вечно пролеће“, рекао је поносно инжењер, „али нам ћудљиво време на површини ремети план испоруке производње.“

„А зар летећа станица која се гради за управљање временским приликама не би могла да изађе на крај са ћудљивим арктичким временом?“, упитао је Николај Борисович. Деца су са нестрпљењем чекала одговор главног инжењера.

„За сада деловање летеће станице има привремени карактер“, одговорио је Владислав Иванович. „А само међуградски метро кроз читав Арктик може да створи услове за непрекидни ток терета“.

Ово је модел нове конструкције брзе машине за бушење. Она ће радити на новооткривеној енергији мезона (субатомских честица) која ће троструко увећати брзину пробијања.

А летећа станица за управљање временом има велику будућност. Човек ће у кабинету притискати дугмиће за управљање и машина ће полетети и смирити ураган или уништити олују.

А ученици су убрзо сазнали о томе шта може да уради летећа станица... У тренутку док је Владислав Иванович разговарао са њима у свом кабинету, у Централном институту за време у Москви главни синоптичар државе и дежурни диспечер Игорев отац Јевгениј Сергејевич разматрали су хитна саопштења која су стигла из области Тихог океана.

„Само што су саопштили“, рекао је главни синоптичар, „да су се последњи империјалисти, који су се скривали на удаљеном острву, тестирали забрањено мезонско оружје. Током пробе је дошло до експлозије невиђене јачине која је уништила читаво острво и истовремено изазвала пертурбације у атмосфери планете.“

„Значи зато је наша паметна машина за прогнозу данас изненада предвидела олују од 12 степени на Црном мору, иако је јучерашња прогноза била повољна!“, узвикнуо је Јевгениј Сергејевич.

„Експлозија на југу Тихог океана изазвала је страшне урагане и непогоде. Треба хитно спасавати људе!“, одлучно је рекао главни синоптичар. „Да ли је наша летећа станица спремна?“

У глави Јевгенија Сергејевича искрсла је страшна мисао. Бродови... Плутајућа обданишта... А тамо су жена, Нина и Вита. Ураган је сваког тренутка све ближи. А станица још није опремљена радио-контролом.

„Тражићемо одобрење за полетање људске посаде са станице за управљање временом“, рекао је главни синоптичар. „Полетећемо сами. Наравно, ризикујемо живот. Али морамо да спасимо децу, морнаре и бродове.“

Дозвола за полетање је добијена. И ево поред прозора летеће станице за управљање временом већ промичу огромне водене пијавице. Оне досежу до самих облака.

На екрану телевизора који се налази на станици појавила се црноморска обала. Огроман ковитлац скинуо је кровове са кућа, ишчупао вишевековно дрвеће...

Главни синоптичар спустио је на прозоре црна стакла. Поред пулта су дежурали лаборанти. Светло је боло очи чак и кроз црна стакла... Јер је станица зрачила мезоне невиђене енергије. Зрачење се борило са вихором.

Када су, коначно, искључене мезонске муње и подигнута црна стакла, вихор је као магијом ишчезао. Летећа станица за управљање временом спасила је стотине људи.

Експлозија на југу Тихог океана која је смртно угрозила Црно море осетила се и у главном граду. Сива непрозирна слуз вукла се по туробном небу.

Али престоница се припремала за празник. На улицама се осећала необична живахност. Московљани су једни од других узимали свеже новине са вестима о новим достигнућима совјетске науке у управљању временом.

И ево изненада су се растурили облаци и златни зраци светла укосо су падали на куће и паркове. Појас светлости све више се ширио.

Над градом је лагано пловила летећа станица за управљање временом. Усхићени главни град спремао се за прославу стогодишњице Великог октобра. Та прослава подударила се са великом победом совјетске науке над природом.

Када је Игоров отац изашао из станице, син дуго није могао да се ишчупа из његовог чврстог загрљаја.

Увече је Јевгениј Сергејевич укључио телевидеофон и позвао брод „Кахетија“. На екрану се осмехивала жена, а Нина је стајала поред ње и викала: „Тата, код нас је падала много топла киша!“

Крај. Уредник Е. Кавтиашвили. Уметнички уредник А. Морозов. Студио „Дијафилм“, Москва.

Крај. Уредник Е. Кавтиашвили. Уметнички уредник А. Морозов. Студио „Дијафилм“ Москва.

Студио „Дијафилм“.