Нисам рoђен тамо где протиче Дрим. Никад нисам крочио на Косово и Метохију. Пећку патријаршију видео сам само на фотографијама. Бора и Рамиза познајем из нарације.
Међутим, осећам. Васпитан сам, не на косовском миту, већ на завету. Јасна ми је кованица о крви и меду. И веома добро знам шта значи: није кућа на продају! Ма каква била фасада на њој.
Зато завидим колегама који се налазе у возу који је данас први пут, 18 година после НАТО агресије, из Београда кренуо у Косовску Митровицу.
Није то територија
Воз је, чули сте и прочитали, унутра украшен сликама фресака из Грачанице, Високих Дечана, Пећке патријаршије и Богородице Љевишке. Споља је украшен заставом Србије и називима српских цркава, манастира и средњевековних градова на КиМ, као и натписом „Косово је Србија“ на 21 језику, укључујући и албански.
Највише полемике у јавном дискурсу изазивају управо ентеријер и екстеријер воза. Дакле, фасада. И то од оних који сматрају „да треба прихватити реалност“, преко оних других који тврде да се „тако не брани Космет“, па до мудраца који опомињу како не треба „трпати прст у око“.
Није битна каросерија. И начин како је офарбан лим. Битна је суштина. Једнако као што није битно то што се Космет тренутно налази под протекторатом УН, што је франкенштајнску творевину признало доста, углавном западних, земаља и што Србија у својој покрајини нема пун суверенитет и територијални интегритет.
Космет није (само) територија. Никако. Космет је далеко више од тога. То је почетак свих почетака. Национална вертикала. Утемељење нације, вере и културе. То је сублимат љубави, вере и наде.
Битан је управо тај осећај припадности. Доживљај мира из Дечана и онда кад се не налазите у манастиру. Емпатија са преосталим сународницима који живе у гету. И нада која никад не умире.
Наде ће бити све док знамо горе побројано. И док то сазнање ширимо.
Шири даље, да се не заборави
Железничка линија Београд — Косовска Митровица има практични значај за транспорт људи. Данашња промотивна вожња и више од тога.
У амбијенту глобалног села где нас свакодневно засипају тезама о небитности симбола, идентитета, заједништва, припадности, историје… воз је већ постигао успех. Причало се о њему. Прича се. И причаће се. Не о возу. О Космету.
На страну они који и овај чин стављају у корпу потеза „хлеба и игара“, дотични који су убеђени да је воз циркус који одвлачи пажњу са суштине, или ини, који би уместо возом, на Космет тенковима.
Баш овако „окићен“ воз јесте суштина. Баш на данашњи дан. Порука мора бити раширена што даље.
Па — догодине и у Призрену.
Јер косметски воз није прошао. Нити ће.
