Изложба „Култура Срба у Трсту 1751–1914“ отворена је средином децембра у Архиву Србије као резултат сарадње Архива Србије, Српске православне црквене општине у Трсту, генералног конзулата Републике Србије у Трсту и Установе културе града Трста. Захваљујући њима, посетиоци имају прилику да се, кроз богат архивски материјал, увере да присуство Срба на северу Јадрана траје још од средине XVIII века.
Спутњикова „Орбита културе“ вам доноси разговор на ову тему са историчарима Љубинком Шкодрић и Александром Марковићем из Архива Србије.
Изложба прати историју српске заједнице у Трсту, грађевине, цркве и палате, православно гробље, знамените српске породице, као и великане који су долазили у Трст. Све ово указује на то да је Трст био једно веома важно економско, али и културно чвориште за Србе током целог XVIII и XIX века, а да је, због изузетног културног наслеђа, то вероватно и данас. Изложбу прати и изузетна монографија „Култура Срба у Трсту 1751-1914. године.“
Осим докумената, на изложби се може видети и низ мултимедијалних презентација, међу којима је и приказ Цркве Светог Спиридона у Трсту, рад српске школе „Јован Милетић“, затим српско гробље, српске палате у Трсту.
Одговоре на питања како су се и када Срби уопште нашли у Трсту, чиме су се бавили, и из којих крајева су потицали, даје нам Александар Марковић:
„Срби су у Трсту нашли оно што Османска држава није могла да им понуди — услове за предузетништво и услове за рад. Насељавање Срба у Трст почиње у првој половини XVIII века и везано је и за развој града Трста који је био слободан царски град. Углавном су се бавили трговином и били бродовласници. Срби који су насељавали Трст потичу са подручја Херцеговине, Босне, Боке и Далмације. У свим документима и истраживањима помињу се бројне породице, као што су Гопчевићи, Вучетићи, Поповићи, Николићи, Признићи, Милетићи и многи други. Они су успели да оснују своју заједницу и да допринесу очувању свог идентитета али и развоју града Трста. Управо су они, заједно са Грцима, добивши Патент од царице Марије Терезије, 1751. године направили грчко-илирску заједницу, јер су Словене са Балкана у то време у Аустроугарској углавном звали Илирима. Тада је и подигнута прва црква посвећена Светом Спиридону, у којој је прва служба одржана 1755. године. Питање службе је довело до разлаза српске и грчке заједнице 1781. године, па су Срби, рескриптом аустријског цара из 1782, добили право да оснују своју српску заједницу и откупили цркву Светог Спиридона, док су Грци за себе изградили нову Цркву Светог Николе у Трсту. Статут црквене општине донет је 1793, њиме су регулисана питања храма, школе и црквене општине. Рад црквене општине који је тада започео, траје до данас“.
Намеће се питање шта је проглашење слободним царским градом донело Трсту и његовим становницима, а шта тршћанским Србима.
„Проглашење Трста слободним царским градом значило је почетак просперитета и развоја. Српска заједница није била једина — Трст у том периоду постаје значајан трговачки центар у ком се сусрећу разне заједнице, а Марија Терезија им је повељом из 1751. гарантовала верске слободе, што је у највећој мери и поштовано. Поред верских слобода, имали су и слободу унутрашње самоуправе. Основана је и прва српска школа „Јован Милетић“, која званично почиње са радом 1792. године. Ти услови били су значајни за развој српске заједнице, али се све ово не може посматрати изоловано од остатка српског национа. Српска заједница у Трсту је била везана за српску заједницу у Дубровнику.
Они имају значајне трговачке, породичне, културне и економске везе. Осим тога, снажно су везани и за Србију, што се се може видети и у ’Мемоарима‘ проте Матеје Ненадовића, у којима се каже да је српска заједница у Трсту 1806. године упутила значајну финансијску помоћ устаницима у Србији“, каже Љиљана Шкодрић.
Први статут Црквене општине Трст донесен је 1753, а важио све до 1950. Међутим, о култури Срба у Трсту не можемо причати ако се не осврнемо и на њихов однос са матицом. По Марковићу, значајан је утицај тршћанских Срба на матицу.
„Током XIX века у Трсту су боравили многи истакнути српски посленици, као што су Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јоаким Вујић, Павле Соларић, Лукијан Мушицки, Јосиф Рајачић и многи други. Доситеј Обрадовић је управо из Трста дошао у устаничку Србију, где је са Иваном Југовићем покренуо Велику школу, претечу данашњег Београдског универзитета. У Трсту је боравио и Петар Петровић Његош. А у Трсту и Венецији су штампане многе српске књиге. То је српски културни простор, који је настао у XVIII веку и простире се са северозапада од Трста, преко Беча, па на исток до Сент Андреје и Темишвара, преко Цариграда и Свете Горе, до Дубровника.“
Треба напоменути да су српски трговци и бродовласници били и велики добротвори, али и да су одржавали значајне везе са другим народима и заједницама.
„Занимљиво је да је на српском гробљу у Трсту сахрањен и већи број руских избеглица који су се после Октобарске револуције нашли у Трсту“, каже Александар Марковић.
Данас у Трсту живи 7.000 Срба. Иако српска заједница није тако бројна као током XVIII I XIX века, српска школа основана 1792. и данас ради по образовним програмима Републике Србије, као допунска настава за српску децу која данас живе у Трсту. Уз школу постоји и архив и изузетно богата библиотека.
