Од када је Скупштина Србије усвојила декларацију о војној неутралности, децембра 2007. године, трају расправе о томе колико је она корисна за Србију — да ли нам таква позиција наноси више штете или користи?
Декларативно и политички званичници Београда заступају позицију неутралности, али се намеће дилема да ли њу треба оснажити и посебним законом или чак уградити и у Устав Србије.
Јер статус српске војне неутралности до данас је потврђен само Резолуцијом Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, како гласи пуно име документа који је колоквијално познат као декларација о војној неутралности Србије. То је лако променљив документ у зависности од политичке гарнитуре на власти.
Он се односи на статус Косова и Метохије, а његов члан 6 проглашава војну неутралност Србије:
„Због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у којем се одређује да је НАТО ’коначан орган‘ власти у ’независном Косову‘, Народна скупштина доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању“, каже се у Резолуцији.
Бивши судија Врховног суда Србије Зоран Ивошевић ближи је томе да се принцип војне неутралности инкорпорира у Устав Србије, него у закон, а напомиње да Скупштина доноси и подзаконске акте, декларације или друге опште акте које имају значај, али нису обавезујући.
„У овој прилици најбоље је употребити Устав, јер је он нешто што је много трајније од закона. Ако би у том смислу и неки закон донели, код сваке промене политичких власти које имају већину у Скупштини, могло би се лако десити да се закон промени. Али ако се у Устав унесе тако нешто, а ми имамо искуства у том смислу, јер док смо били несврстани, то је писало и у Уставу, онда би то сасвим другачије изгледало. А промена Устава није једноставна“, сматра Ивошевић.
За уградњу принципа војне неутралности у Устав Србије залаже се и аналитички директор Центра за развој међународне сарадње Драгомир Анђелковић. За то имамо довољно примера новијег датума, тако да не морамо да се осврћемо ка Швајцарској или Аустрији. Анђелковић наводи Молдавију, која је принцип статуса војне неутралности уградила у Устав пре десетак година.
„Напросто, процедура промене Устава је комплексна и захтева и озбиљну друштвену дискусију. Декларацију можете укинути лако, вољом политичких чинилаца“, каже Анђелковић.
Извршни директор Центра за стратешке алтернативе Душан Пророковић сматра да је довољно да се принцип војне неутралности регулише законима.
Неутралност се ретко уграђује у устав, то питање чешће се регулише системским законима, који су кратки, имају три до пет чланова и прелазне и завршне одредбе, каже Пророковић.
„Нема потребе да се мења Устав и спроводи дуга и компликована процедура како би Србија и формално прогласила војну неутралност. У овом тренутку, усвајање закона о војној неутралности у значајној мери побољшало би укупан положај Србије“, каже Пророковић.
Он наводи пример Аустрије као земље која је војну неутралност уградила у Устав, али Устав Аустрије је био плод воље великих сила.
Такође, према Пророковићевом мишљењу, законски озваничена војна неутралност донела би Србији и економске користи. Приступање војном савезу аутоматски подразумева и стратешко опредељење у економским односима. Финска је, током трајања Хладног рата, имала уравнотежен трговински биланс и са Западом и са Истоком, наводи Пророковић. Због тога се брже развијала, јер имала је приступ јефтинијим енергентима из СССР и његовом огромном тржишту. Аустрија је такође користила неутралност како би се економски позиционирала у социјалистичким земљама, Мађарској и Чехословачкој.
Једно од кључних питања када се говори о војној неутралности јесте питање политичке воље великих сила да признају војну неутралност Србије. Треба разликовати службено проглашење војне неутралности, које је уређено и принципима УН, и неформално признање војне неутралности, каже Пророковић.
„Осим примера Аустрије, чију су војну неутралност регулисале велике силе, не знам за друге случајеве да је дошло до службеног признавања војне неутралности. Туркменистан је тако нешто покушао средином деведесетих година и у великој мери успео да његову војну неутралност гарантују и Русија и САД, али када говоримо о неформалном признању војне неутралности, у пракси је довољно да вам једна велика сила гарантује неутралност“, каже Пророковић и наводи пример Монголије током шездесетих година прошлог века.
Уколико би Русија и Кина признале српско позиционирање као војно неутралне државе, то би у овом тренутку било сасвим довољно за легитимизацију нашег статуса у међународним односима, сматра он. Самим тим што би признале војно неутрални статус Србије, Русија и Кина или нека друга велика сила биле би одлучне да наш статус неутралне државе бране и убудуће, како дипломатским, тако и свим другим средствима, сматра Пророковић.
На пример Туркменистана позива се и Драгомир Анђелковић. Та земља се, каже он, обратила УН са захтевом да јој се војна неутралност потврди на том нивоу.
„Као одговор, Туркменистан је добио одговор Генералне скупштине УН, којом му се потврђује војна неутралност. Подразумева се да таква неутралност, прихваћена од УН, ако буде угрожена, по аутоматизму добија подршку“, објашњава Анђелковић.
За инкорпорирање војне неутралности у законски систем Србије залажу се ДСС, Двери и Српска народна партија (СНП) које су и потписале Декларацију о војној неутралности Србије. Ненад Поповић, председник СНП-а, изнео је и идеју о четири балканске војно неутралне државе, као својеврсном савезу војно неутралних држава бивше Југославије.
