Сарађивали сте с бројним политичарима и људима из цркве, имали сте благослов да радите са патријархом Павлом. Да ли је истина да он није дозволио да привредници, тајкуни, доврше храм, већ да се гради полако, скромним прилозима верника?
— Он је то промовисао, а мислим да је то идеја већине нас који смо тамо присутни годинама и који смо сагледали како се то одвија и у грађевинском и у политичком смислу. Имали смо једну понуду коју је патријарх Павле глатко одбио, не бих да именујем, једноставно је рекао „та маните се ви њих“. Храм се гради од прилога грађана, крајем 2016. године први пут смо добили државну донацију, као неку врсту компензације за уплатнице Инфостана, које закон спори. Нама су најдражи били прилози уз те уплатнице, од 600 хиљада домаћинстава у Београду стигло је нешто више од 400 хиљада уплаћених донација. То нас је охрабрило јер смо видели да имамо огромну подршку у градњи. То нису били велики прилози, од 50 и 100 динара, оне од 1.000 смо рачунали као веће донације. Али сама та воља и расположење за подршку је била веома значајна и да се свако осећао као градитељ, то је генерално наше опредељење. За честе критике због доплатне маркице проблем су неке друге ствари, политичке природе, али то су прилози грађана од 10 динара уз послато писмо. На тај начин велики број грађана постаје приложник да то и не осети, а осећа се делом у изградњи храма.
Дошли смо до историјског тренутка у коме нам Руси помажу да Храм добије своје лице. Поједини извори тврде да је сарадња са Русијом на овом пројекту заправо почела давне 1906. године.
— Ја сам инжењер, не приличи ми да мистификујем ствари, али имам пуно разлога за то и у свакодневним дешавањима, а и у вишедеценијским. Програм за градњу Храма направљен је још 1895. године. Веровали или не, по том програму је Храм и изведен. Он је био пројектни задатак конкурса на који се јавило много архитеката. Србија у то време није била у стању да сама донесе одлуку, позвана је Художествена академија која је урадила посао. Међутим, убрзо су дошли балкански ратови, Први светски рат, то је све пало у воду, да би се 1925. године расписао нови конкурс.
Од 2002. године Руси су поново укључени у изградњу, мало-мало па вам премијер или председник Руске Федерације долазе у цркву. Видели сте се више пута са руским премијером и председником. Шта су Вам они рекли, то је велика и богата земља којој новац није проблем, али да ли Владимир Путин схвата колико је Храм нама важан?
— Схватају они и много више, да овај храм по физичким карактеристикама јесте велики, али и да је наше опредељење да је он свеправославни и да тај физички део превазилази саме Србе, да је јако битно да се та свеправославност овде и материјализује. Имао сам срећу и изузетно сам и поносан што сам се видео са Владимиром Владимировичем. То је велико разумевање, код таквих, посебних људи не треба пуно причати. Они то разумеју у две реченице.
Да ли је, рачунајући два балканска, два светска рата, бомбардовања, атентате, економске кризе, комунистичку власт, Храм ипак могао да буде завршен до сада или смо морали да чекамо приближавање Србије и Русији да до њега дође?
— Теоријски да, то кажем као инжењер, међутим, овде не владају само инжењерска правила и закони. Храмови се граде годинама, и ако и узмемо колико је од ових 120 и још неколико проведено у градњи, можемо да кажемо да је то мање од 30 година интензивне градње. То за један овакав храм, поготово за храм који се финансира донацијама верника, сасвим примерено.
Шта мислите о евентуалном сахрањивању урне Николе Тесле испред Храма Светог Саве?
— Несумњиво је да је Тесла један од највећих Срба, ту су још Пупин, Милановић и други. Поставља се питање где повући црвену линију, на коме се зауставити, то је за мене основно питање. Никада није постојала идеја да Светосавски трг буде некакав спомен-парк. Да се претвори у нешто у шта је претворен центар Скопља који је затрпан разним скулптурама, споменицима. Посебно је проблематично само сахрањивање, ту има много проблема које би требало решити, почев од Закона о сахрањивању и гробљима, па надаље. Али, за мене је кључна црвена црта коју сам поменуо.
Шта ће бити с вама сада када Руси осликају Храм, шта ради протонеимар кад му се заврши пројекат?
— За овакве храмове, па чак и мање, никада не знате када ће бити завршени. Ја, као и сви други, имам свој завршетак. Али ово за мене јесте врхунац, да то што смо се трудили да урадимо око мозаика, сарадња са Руском Федерацијом, да то функционише. Сада се осећам задовољно и смирено. Оног тренутка кад смо потписали тај донаторски уговор са „Гаспомњефтом“, мени је срце било пуно.