Да није Косово добило „државност“, Јосип Броз Тито био би једина личност са подручја бивше Југославије која је за живота добила споменик. После крвавог распада Брозове творевине, осим доживотног председника и троструког народног хероја, споменик је за живота добио и бивши председник Сједињених Држава Бил Клинтон, који је имао ту част да у Приштини свечано открије свој споменик.
На страну што је, у најмању руку, непристојно свечано откривати сопствени споменик и што је, према злонамерним тумачењима, Клинтон тим чином сахранио себе за живота, тек власти Косова наставиле су са новоуспостављеном споменичарском културом тако што је у Рачку и нижеразредни амерички дипломата Вилијам Вокер свечано открио свој споменик.
Ако је Бил Клинтон функцијом заслужио да му се подигне споменик, поставља се питање чиме је нижеразредни дипломата заслужио такву част да га „захвални народ Косова“ канонизује за живота.
Како дипломата зонске лиге дисциплинује стручњаке
Ако не функцијом, овај чиновник „зонске лиге“ америчке дипломатије заслужио је споменик колико и Клинтон. Јер да није било Вокеровог извештаја о „случају Рачак“, због кога га је Влада СРЈ прогласила за персону нон грата, ни Бил Клинтон не би имао изговор да покрене „хуманитарно бомбардовање“ СРЈ 1999. године.
Подсећамо, за „случај Рачак“, који је Вокер свету представио као хуманитарну катастрофу, где су, наводно, српска војска и полиција масакрирале 45 недужних албанских цивила, касније се испоставило да је потпуна лаж.
Хелена Ранта, финска форензичарка која је била члан међународне комисије која је истраживала догађај у селу Рачак, годину дана после бомбардовања СРЈ изјавила је да је извештаје са обдукције тела писала под притиском Вокера и Министарства спољних послова Финске.
Она је у својој биографији написала да је њу Вокер гађао оловком јер није у свом извештају користила довољно убедљив језик како би описала овај наводни злочин Срба. Она је праве наводе са обдукције доставила Хашком трибуналу, у којима изражава сумњу у број испаљених метака, као и колико их је заиста било смртоносно.
Како „пресвлачи“ Холбруков „мали од палубе“
Осим тога, Ранта је пред камерама показала оригиналан извештај из Рачка, према коме је закључено да тела припадају борцима ОВК, а не албанским цивилима.
Фински новинар Ари Русила, експерт за Балкан, после Рантиног иступања је у једном тексту написао да је Вокер радио за ОВК, те да је његова улога на Косову била да им помогне у креирању масакра, како би се нашао довољно јак разлог за почетак бомбардовања.
Он је написао, на основу сведочења Ранте, да је ОВК сакупила своје погинуле борце и обукла их у цивилну одећу, после чега их је преместила у раније ископане ровове да би изгледало као да су стрељани.
Захваљујући таквом ангажману, овај нижеразредни дипломата, кога је Ричард Холбрук „прогурао“ на функцију шефа Верификационе мисије ОЕБС на Косову, пре него што је за живота добио споменик у Рачку, од косовских власти заслужио је и „Награду народног хероја Шкељзена Харадинаја“ и „Златну медаљу за услуге човечанству“. Бивши председник Албаније Бамир Топи именовао га је 2008. за почасног грађанина Републике Албаније.
Од Аргентине до Источне Славоније
Пре него што је постао један од ретких „великана“ који је за живота добио споменик, Вокер је имао мање значајну дипломатску улогу у Хрватској. Наиме, после одласка Жака Клајна из Вуковара 1996, постао је шеф прелазне управе за Источну Славонију, где се задржао до „коначне реинтеграције“ овог дела Републике Српске Крајине у Републику Хрватску.
Срби из Источне Славоније замерили су Вокеру да после одласка Жака Клајна није довољно учинио за њих.
Пре него што се обрео на развалинама бивше Југославије, овај тренутно 82-годишњак готово четири деценије био је ситни службеник у Латинској и Централној Америци.
Врхунац његове каријере представљао је троипогодишњи стаж изванредног и опуномоћеног амбасадора у Салвадору (од 1988. до 1992. године) у време док је овој најмањој и најгушће насељеној централноамеричкој држави на обали Пацифика трајао грађански рат „ниског интензитета“.
После тога, био је предложен за амбасадора у Аргентини, али је амерички Сенат спречио његово именовање.
Да је Тачи ка Момо Булатовић…
Подаци о службовању у Салвадору и блокади Сената о именовању у Аргентини, једини су који се могу наћи на званичном сајту Стејт департмента о Вилијаму Грејму Вокеру и најбоље показују о каквој је дипломатској „величини“ реч.
Као што су многи приметили, за велике силе, укључујући САД, земље бивше Југославије биле су после пада Берлинског зида од најнижег значаја и због тога су овде службовали (и још службују) најгори дипломатски кадрови.
А биографија Вилијама Вокера, који је у време Рачка имао 64 године и био на заласку не баш сјајне дипломатске каријере, то најбоље показује. Истине ради, и злогласни Дик Холбрук, који је био надређени Вилијаму Вокеру тешко да је икад био крем америчке дипломатије (увек је био ближи „зонској лиги“), што нам додатно показује колики су „габарити“ човека који је инсценирао Рачак.
А тај и такав Вокер, који је данас добро загазио у девету деценију живота, успео је да злоупотреби указану част подизања његовог споменика да би изјавио да је актуелни председник Косова Хашим Тачи — прошлост.
Кад би Тачи имао бар мало државничке мудрости, онда би према Вокеру, вишегодишњем лобисти екстремистичког покрета „Самопредељење“, поступио на исти начин као што је и Момир Булатовић 1999 године. Прогласио би га за персону нон грата и из истих стопа протерао са Косова. Ма колико заслужан грађанин био.
