„Јел‘ пуштају на Рачи“, пита Миле. „Чујем да тјерају тракторе на Косово“, вели Ђуро. „Ја доље нећу, ни за живу главу, опет ће нас тјерати“, одговара грдосија.
Ово су фрагменти слика живота крајишких Срба који су почетком августа 1995. године и месецима касније живели у свету дезинформација, у страху да ће завршити у Аркановом кампу у Ердуту или као живи штит јужне српске покрајине.
Сличне разговоре протеклих недеља воде мигранти са Блиског истока и из Африке, који су нашли уточиште у Београду. Али из Пакистана и Мухамед из Авганистана живе недељама у паклу напуштених депоа у центру српске престонице, на прагу нечега што им је представљено као спасење, на вратима Европске уније.
Спавају у врећама. Хладније је него што су мислили пре два месеца, кад су спавали под ведрим небом у кампу у Грчкој. Кад отворе очи трче у парк, јер тамо стижу вести из Немачке. После сатима стоје у реду, чекају једини кувани оброк тог дана док их новинари фотографишу, фотографишу, фотографишу… испред зида са графитом који је пре неки дан написао Али уз помоћ оног човека који им је донео чизме.
Плаше се кампа у Прешеву, јер тамо полиција, кажу, хапси и враћа у Македонију. Плаше се кампа у Крњачи, онај човек што долази сваког дана је рекао да је то сабирни центар за депортацију у Црну Гору, а после ће их бродовима вратити у Грчку. Најбоље је да остану овде и чекају. Некад ће морати да их пусте преко границе.
За то време на вестима, чији уредници седе преко границе, данима понављају да им је тај простор једино уточиште. Толико трубе о томе да скоро да смо и ми с ове стране границе заборавили да су кроз Србију у протекле две године прошле стотине хиљада миграната. Нико није изашао гладан, жедан, бос.
Да су страхови ових несрећника безразложни уверавају их повериоци УН, али и наших власти. Након што су политичари посетили сквотоване магацине, готово две стотине и педесеторо људи пристало је да се склони на топло. У камп у Крњачи и новоформирани у Обреновцу. Тамо је топло, има хране и суве одеће. Има завоја и ципела.
Али томе је претходила права драма, јер су у аутобусе ушли и људи који су унели панику. Онај човек који је помогао око графита, што је донео чизме, тврдио је да је то аутобус за депортацију, тако је сазнала његова НВО.
Један политичар захвалио се медијима и НВО са Запада на бризи и замолио их да свој утицај употребе према владама својих земаља да омогуће да макар неколико миграната из пакла оде на опоравак у те боље, развијеније земље.
Рекао је и да су у Србији врата отворена за све избеглице, без обзира да ли су „ушли у процедуру“, да ли желе да остану. Да ли је то могуће, па тога нема нигде на свету?!
Политичари су нервозни, објашњавају да би морали да позову полицију да их потера у затворено, али и да се то неће десити, јер нема разлога.
Алија из Пакистана и Мила из Срба, Мухамеда из Авганистана и Ђуру из Книна повезаће још једна слика живота. Можда још није опевана авганистанска или пакистанска „Нема раја без роднога краја“, али ће је сигурно певати. Гледаће се сузним очима, упућени једни на друге, јер никада неће бити основана невладина организација која ће заиста разумети њихове погледе. Ако остану у Србији, макар ће бити сити, у топлом…
Али, Мухамед, Миле и Ђуро нераскидиво су повезани — као живи штит у одбрани оних који се сада праве да не постоје.