Григориј Распућин је био родом из просте сељачке породице из Сибира. За време својих путовања у младости упознао се са многим монасима и свештенством, укључујући представнике Петроградске духовне академије. Распућин је као мистериозни исцелитељ привукао пажњу и самог Николаја Другог. Временом, Распућин је развио велики утицај на императорску породицу захваљујући способности да лечи царевића Алексеја, који је боловао од хемофилије.
Чим је Распућин почео да се појављује на царском двору, против њега је покренут прави „информативни рат“. Одмах су га оптужили да поставља и смењује министре, усмерава спољну и унутрашњу политику, а крајем 1916. године сматрало се да је он крив за све неуспешне кадровске одлуке које су доводиле до пораза Русије у рату.
Међутим, савремени историчари све више су склони мишљењу да је Распућинов утицај на руску политику преувеличан. Иако је Распућин имао утицаја на царицу, јер је она у њему видела спасиоца свог сина, цар Николај је био прилично равнодушан. Он га је ценио јер је лечио царевића, али га није видео као политичког саветника. Чак је наложио тајној полицији да га прати.
Велика кнегиња Олга Александрова, сестра Николаја Другог, у својим мемоарима се сећа: „Нико други него Ники је временом забранио Распућину да се појављује у дворцу. Управо он је послао ’старца‘ у Сибир, и то не једном“. Народ се повео за „пропагандом“ и Распућин је за већину постао симбол грешника.
Убиство
Дуго се одржала теорија да су заверу против Григорија Распућина организовали тзв. руске патриоте: кнез Феликс Јусупов, Пуришкевич и велики кнез Дмитриј Павлович. Међутим, последњих година појавиле су се информације које бацају сасвим другачије светло на догађаје од пре једног века.
У јеку рата 1916. године, сарадник британске обавештајне службе у Петрограду мајор Кадберт Торнхил саопштио је шефу МИ-6 Камингу гласине које круже руском престоницом да царица Александра преговара о сепаратном миру са Немачком и о улози Распућина у томе, као немачког агента. То је забринуло Каминга, јер би излазак Русије из рата означио пребацивање 70 немачких дивизија са источног фронта на западни, што би неизбежно решило исход рата у корист Немачке. Шеф британске обавештајне службе затражио је да се на све могуће начине спречи овакав сценарио, и ако је потребно — елиминише Распућин.
У Петроград је послат капетан Освалд Рајнер са задатком да од Распућина извуче информације о преговорима и уклони га као опасног агента немачког утицаја. У завери су учествовали Кнез Јусупов, члан Државне думе Владимир Пуришкевич и велики кнез Дмириј Павлович.
Јусупов је припадао једној од најбогатијих руских породица, имао је раскошан дворац у Санкт Петербургу и био ожењен царевом рођаком. Он је био друг Освалда Рајнера са Оксфордског универзитета, а према неким гласинама — и више од друга. Могуће је да је док се налазио на школовању у Британији био врбован од стране МИ-6. Помиње се чак да је био у интимним односима и са великим кнезом Дмитријем Романовим. Управо због хомосексуалности, његова мајка Зинаида Јусупова се обратила Распућину за помоћ. Могуће је да је повод Распућинове посете дворцу Јусупова била још једна у низу сеанси лечења.
Кнез Јусупов је 29. децембра 1916. године по задатку Рајнера позвао у своју кућу Григорија Распућина. Тамо га је прво мучио, у намери да од њега извуче „тајни план“ сепаратног мира Русије са Немачком. Непостигавши жељени резултат, Јусупов и Пуришкевич пуцају у Распућина, док је последњи, смртоносни хитац, испалио Британац Освалд Рејнер.
Међу учесницима у завери се помиње и извесни Стивен Алеј, још један близак пријатељ Јусупова из универзитетских дана. У Британији је објављено писмо Алеја официру британске обавештајне службе Џону Скејлу од 24. децембра 1916. године (недељу дана након Распућиновог убиства) у којем се наводи: „…Није све пошло по плану, али наш циљ је достигнут… Рајнер замеће траг и, несумњиво, повезаће се са вама ради инструкција“.
Осим верзије да су Енглези дејствовали искључиво како се не би дозволило закључивање сепаратног мира Русије са Немачком, постоји и друга. Велика Британија је дала обећање Русији 12. марта 1915. године. То је обећање повезано са „гаранцијом“ да ће предати Руској империји Константинопољ са околним територијама у случају победе над Немачком и њеним савезницима. Очигледно, сматрајући да је такав „поклон“ сувише широкогруд, рачунали су на карту ефекта Распућиновог убиства.
Завереници су прво ухапшени, али убрзо пуштени. Дмитриј Павлович је послат у Персију, што му је касније и спасило живот у револуционарним догађајима, док је Пуришкевич у то време био на фронту. Кнез Јусупов је протеран на породично имање у Курској губернији, а након фебруарске револуције пребачен је британским бродом са Крима у Лондон.
Након Фебруарске револуције 1917. године, министар правде Александар Керенски је, чим је био именован на своју функцију, наредио да се пронађе Распућинов гроб, откопа и тајно спали.
Ове године се навршава сто година од убиства ове контроверзне личности и очекује се да ће макар део руских архива бити отворен за истраживаче. Можда напокон одгонетнемо које заправо Григориј Распућин — светац или преварант.
