Они не управљају, али владају. Њих не бирају, али користе бенефите изабраних. Потезе неких од њих оцењују као недвосмислено моралне, неких других жестоко осуђују. „Мислим својом главом“, главно је образложење и првих и других, зашто су учинили то што што су учинили и како су то учинили.
Бирамо групу, изаберемо човека
Они су прелетачи. Изабрани на листама политичких партија, али власници мандата. И шта сад.
Нећемо улазити у оцене етичности њихових потеза.
Међутим, с једне стране стварно није за оправдање ако вас неко уведе у скупштинске клупе под заставом партије, а ви изађете из те партије и не вратите joj мандат.
С друге стране, чињеница да је неко изабран не као он, већ као део групе, не значи да по сваку цену мора остати у њој, упркос очигледном несагласју са ставовима, потезима и циљевима те групе, који су се у међувремену можда стварно променили, а можда променили према суду тог конкретног посланика. Но, и у овом случају, мандат мора бити враћен.
Дакле, оцењујемо професионалност. И много више од тога бринемо о демократичности. Уосталом, то је новац свих нас, ако на страну ставимо неке друге одлуке и карикирање парламентаризма, зашто барем не бринемо о сопственом новчанику.
Што у добру прође, у злу се не враћа
Према здравој логици, али и пракси која деценијама важи у стабилним демократијама, на гласачима је последњи суд. Они су ти који би на првим наредним изборима требало да оцене потезе прелетача. Оних који су изашли из партије коју су гласали или пак ушли у партију коју су гласали.
Пракса, ипак, показује сасвим другачију слику. Готово свакодневно чујемо како је неко изашао из неке партије, а једнако често и како је прешао у неку другу. Све је то легитимно. Али врати мандате. Потом нека ти га странка у коју си прешао дâ, и нека народ то позитивно награди. И казни.
Нажалост, за овакве политичаре, али и партије које их у своје редове примају нема казне.
Награда је очигледна. Партије су постале и извор брзе зараде или какве-такве зараде или барем шансе за зарадом.
Сваки трећи посланик Скупштине Србије, према истраживању које је пролетос спровео немачки „Дојче веле“, више пута је замењивао странку — и то најмање једном, а највише чак пет пута.
Такође, готово да нема општине или града у коме није било прелетања и прекомпоновања власти, констатовао је ономад портал „Истиномер“, па је због тога направио и мапу прелетача.
Дакле, после двеста и нешто година модерне српске државности, после више од деценије од повратка демократије, после онолико приче да су политичари и посланици ту уместо оних који их гласају, на делу је терор прелетачке (за сад ипак) мањине.
Ушли, па зашли. И то све под плаштом демократије. Вашим парама.
Уместо закона институција, прелетачи су постали институција. Уместо владавине народа, они су постали власт за себе и ради себе. Колоквијално речено, обрнули су игрицу. И побеђују. Редовно.
Намерно нисмо помињали њихова имена. Ни посланика ни партија. И из тога извлаче корист.
