Предлог председника Републике Томислава Николића да израз „затирање“ постане свеобухватан појам којим би се описало, па чак и законски дефинисало страдање српског народа у прошлом веку, као и да се подигне спомен-комплекс за све невине српске жртве, наши историчари поздрављаjу, уз опаску да би о самом термину требало да се отвори стручна расправа.
„Председник је дао добру идеју да би требало да одаберемо један појам који би обележио наша страдања. Али, требало би размислити који термин би могао да се користи. Требало би, дакле, размислити да ли би ’затирање‘ или ’сатирање‘ или нека друга реч можда била адекватна, али требало би и јавно продебатовати о томе. То није ствар која може да се одлучи лако, већ да промислимо и годину дана и да дођемо до најбољег решења“, каже историчар Александар Раковић.
Када одаберемо појам према коме би страдање српског народа било препознатљиво, наставља Раковић, требало би инсистирати да он буде препознатљив и у свету. Зато би појам морао да буде озакоњен. Тако би, каже Раковић, имао много већу снагу.
„Ако се озакони, имаће много јачи значај, али ни то не значи да ће га други признати. На крају крајева, морамо да кренемо у то и да донесемо одлуку о појму који би обележио наше страдање и да касније, у процесу који би био историјски, дипломатски, академски утичемо да се наш појам призна и да буде једнако валоризован, као што су валоризовани појмови Холокауста и Порајмоса“, закључује Раковић.
И Раковићев колега, историчар Миле Бјелајац, каже да предлог председника завређује пажњу. И он наглашава да појам треба пажљиво одабрати, да одговара суштини, али да буде јасан и у преводу на стране језике, као што треба да буде јасна и сама порука.
Више научних дисциплина бави се темом конструисања појмова и симбола, зато што је то, пре свега политичка, а тек онда семантичка чињеница, каже Бјелајац. Данас су у употреби различити појмови који описују страдање српског народа — погром, геноцид, етничко чишћење, прогон, насиље, објашњава он.
Израз „затирање“ у прошлости се користио и да опише последице фаталних епидемија или елементарних непогода. Када се буде бирао специфичан појам с којим Срби треба да уђу у светску медијску арену, али и у своју историјску свест, треба бити пажљив, каже Бјелајац, добро промислити за који се појам коначно определити. Морамо бити свесни да ће, који год појам буде одређен, увек постојати могућност политичке манипулације или негирања. Тако да треба увек размислити и о аспектима које могу да буду и нуспојаве — како могу да реагују и у другим срединама на појам за који бисмо се определили, каже Бјелајац.
„Предлог свакако завређује пажњу, тиме бисмо се, можда, сврстали међу народе који су кроз историју жестоко страдали, који за своје страдање имају специфичне називе и термине, али исто тако имају и појмове које је развио модерни свет. А модерни свет је увек политичан у одређеном тренутку“, објашњава Бјелајац.
Када говори о озакоњењу појма, Бјелајац каже да законом може да се санкционише историја, али да се то често не показује као најпрактичније решење.
„Боље је пустити да се један појам или једно разумевање одомаћи, па да онда дође кодификација. Мишљења сам да би можда пре тај један термин требало да се одомаћи у јавности, па тек онда да дође до једне садржајније расправе унутар законодавног тела, па да се онда кодификује“, сматра Бјелајац.
Бјелајчеву тврдњу поткрепљује и пракса неких других народа код којих се појам који описује њихово страдање прво одомаћио у јавности, па је тек онда ушао у законске оквире. Тако је било са именом које Јермени користе да би описали геноцид који су Османске власти извршиле над њима почетком ХХ века (Медз јегерн — Велики злочин), али посебно је занимљиво утврђивање појма Холокауст, које је данас општи појам за страдање Јевреја током II светског рата.
Испрва су Јевреји како би описали оно што им се догодило у периоду владавине нациста користили појам Шоа — катастрофа. Термин „холокауст“, који, према Оксфордском речнику, означава насилну смрт велике групе људи још од XVIII века, у општу употребу означавања страдања Јевреја у II светском рату ушао је шездесетих година прошлог века.
Тек после тога је кодификован и ушао је не само у законодавство Израела већ и у међународне документе.
