Последњих дана на друштвеним мрежама на Косову све су учесталији позиви на бојкот српских производа. А почело је за скупштинском говорницом у Приштини када је Исмаиљ Куртеши из опозиционог покрета „Самоопредељење“ поводом хапшења Рамуша Харадинаја у Француској по српској потерници, позвао Владу Косова да прекине са набавком српских производа.
Први покушај „Самоопредељења“ да се разрачуна са српском робом пре годину дана није прошао. Почетком марта 2016. у два наврата су преврнули камион натоварен српском робом, прво код Подујева, потом у близини Приштине. Тада им повод није требао. Довољно је било то да је реч о српској роби. Тај покрет је кампању „Волимо своје“, у циљу заштите домаћих производа, покренуо још 2011. Поглед на рафове само приштинских продавница јасно, међутим, говори да дугогодишња кампања није дала резултате. На њима је више српских артикала од оних тридесетак Срба колико их је још остало у Приштини. О томе најбоље сведоче конкретни подаци.
Директор сектора за економске односе са иностранством у Привредној комори Србије (ПКС) Ненад Ђурђевић за Спутњик каже да су испоруке српске робе много веће него набавка са Косова и Метохије. Тако су оне у 2015. биле вредне 428 милиона евра, да би у 2016. било забележено повећање на 445 милиона, што је 8,3 одсто више. Са Косова је прошле године набављено робе за 17 милиона евра. То нису мале цифре, већ озбиљни показатељи, сматра Ђурђевић, и напомиње да је трговина и већа јер није потпуно прекинута размена робе илегалним каналима која је раније била преовлађујућа.
Приштински лист „Коха диторе“ је јесенас писао да на Косову највише профитирају српске фирме северно од Јариња и Мердара, које на тржишту учествују са 15,2 одсто. Искуство оних који су имали прилику да уђу у тамошње продавнице кажу да су и цене мање-више српске. А испоручујемо широку палету производа, каже Ђурђевић. Од прехрамбених производа, житарица, до бензина, грађевинског материјала, кућне хемије. Чак и на градској пијаци се може пазарити, на пример, и сјенички сир по цени од три евра за килограм. Његов продавац каже да му одлично иде, да нико не гледа на то да ли је из Србије, јер су људи у непосредном окружењу просто упућени једни на друге.
Констатација Ђурђевића да „подаци и свакодневни живот говоре супротно од политички непромишљене реторике и позива на бојкот“ управо је Сјеничанину дала за право. Ђурђевић подсећа да је то и био разлог за успостављање сарадње ПКС и Привредне коморе Косова (ПКК), чији су се представници од 2013. званично састали 16 пута, не рачунајући заједничка учешћа на догађајима какав је, на пример, Сајам пољопривреде у Приштини, на коме је у септембру прошле године излагало 29 компанија, чланица ПКС. Две коморе су се заједнички огласиле и осудиле инциденте са превртањем камиона са српском робом пре годину дана. Председници ПКС Марко Чадеж и ПКК Сафет Грџалију упутили су тада писмо високим званичницима ЕУ и амбасадорима земаља Квинте у Београду и Приштини тражећи реакцију међународне заједнице, како се то не би поновило.
Ђурђевић напомиње да је тако и после најновијег позива на бојкот, пре недељу дана, одржан заједнички састанак коморског инвестиционог форума, који чине све чланице Западног Балкана. Идеја скупа била је да се, како је рекао, пошаље јасна порука свим председницима влада у региону, а не само у Београду и Приштини, да се негативна реторика против сарадње не исплати грађанима који живе на овом простору. Зато и не чуди да се одмах по најновијем позиву на бојкот огласио и председник Привредне коморе Косова Сафет Грџалију. Он не спори да треба подржати домаће производе и помоћи приватни сектор како би косовски производи добили веће поверење домаћих потрошача, али истовремено истиче да „речи бојкот или реципроцитет припадају прошлости“.
А прошлост нам не оскудева у покушајима бојкота. Увек политички мотивисаним као и овај најновији. Још је у свежем сећању афера „Чоколинда“, када се хрватска председница Колинда Грабар Китаровић извињавала сународницима што су им деца у поклон-пакетићима добила српске чоколадице. Или што се у хрватској јавности дигла бука када је тамошњој војсци испоручен гулаш увезен из Србије. Својевремено је босанска влада дала „сагласност“ за бојкот словеначких производа као контрамеру на дуг Љубљанске банке тамошњим штедишама. Има још оних који се сећају и српског покушаја бојкота словеначке робе 1989. пошто је словеначко руководство подржало штрајк албанских рудара у Трепчи, који се, практично, претворио у захтев за сецесију Косова.
Парадокс је што је Словенија, која је због српског бојкота своје робе тражила интервенцију савезних власти, касније и сама позивала на бојкот, и то аустријске робе. „Ми Словенци добри смо Аустријанцима само када од нас очекују неку корист. Зато треба да се одупремо и покажемо им да нам је тога доста“, једно је од сличних штива које је интернетом кружило 2002. године.
На крају, свим бојкотима пре или касније историја пришије епитет „неуспели“. Некада се врати и као бумеранг, попут западних санкција Русији. Економски патриотизам није успео да спречи да велики број фирми које су представљале понос америчке индустрије, попут „Хамера“ и Ај-Би-Ема, заврши у кинеским рукама. Од такве судбине не могу побећи ни бојкоти у балканској режији.
„Мислимо да бојкот робе, нарочито ако је мотивисан њеним пореклом, није добар пут. Могу да разумем да поједине политичке странке и у Србији и на Косову због својих политичких циљева користе реторику која не доприноси нормализацији односа Београда и Приштине, али та реторика има последице по економску сарадњу која је јако велика и која практично представља једину светлу тачку у међусобним односима“, закључио је Ђурђевић за Спутњик.
