Зборник радова посвећених хиљадугодишњици смрти Светог кнеза Владимира, заслужног за покрштавање Русије, који је приредила историчарка Наталија Нарочницка, представљен је у Храму Светог Саве.
Кнез Владимир је, каже Нарочницка, симбол рађања руске државности, јер је поставио темељ на којем је изграђена цела руска земља. У Владимирово време појам „руски народ“ још није постојао, али су се руски кнежеви већ у то време заклињали у руску земљу.
Шта је, осим православља, према Вашем мишљењу, у основи руско-српских веза, због чега су оне толико јаке?
— Ми међусобно саосећамо и доживљавамо једни друге као браћу по вери. На истом језику се обраћамо Богу. То, наравно, није све. То је блискост која подразумева поверење, заједничке вредности, а на основу тога су се изродиле и друге врсте веза. Свима је познато да су Руси ратовали за Србе и да су се Срби борили за Русе. И те везе не смеју да буду изгубљене! То би довело до духовног осиромашења, било би неразумно одбацити све претходне векове.
Председник сте Европског института за демократију и сарадњу са седиштем у Паризу. Како видите европско друштво у овом тренутку?
— Мислим да је Европска унија у дубокој кризи, и то пре свега филозофској, у много већој мери него у економској. И с тим се слажу многи моји пријатељи конзервативних ставова широм Европе — адвокати, професори универзитета, политичари, сенатори, посланици француског и немачког парламента… Западне медије и Брисел је обузела хистерија поводом низа шамара елити, прво у виду „брегзита“, а потом, мање значајног, али по типу истог, референдума у Италији. Показало се да ЕУ није онај темељ у који су полагали наде и да је треба реформисати. Либерална елита, као носилац „демократске револуције“, свргавањем влада по разним земљама на власт је довела мрачне силе, попут оних на Блиском истоку. Самим тим, она је хиљаду пута грешнија од режима који су, наводно, ометали тријумф западне демократије. Ирак, Либија, оно што се сада ради у Сирији, све то прети и Европи. Постоји мит да елита изражава мишљење целокупног западног друштва, а испоставило се да то друштво мисли потпуно другачије и да је сасвим разочарано.
А шта се може очекивати од председничких избора у Француској који се одржавају на пролеће?
— Не чуди то што се Оланд није кандидовао, јер је његов рејтинг веома низак. Интересантно је што се Фијон кандидовао на страни „десних“, мада је то, заправо, умерена опција, такозвани конзервативни центар. Ту је и независни кандидат Макрон, који је ће бити озбиљан такмац Фијону, јер би за њега могли да гласају социјалисти. Фијон је за њих превише деголовски тип, залаже се за традиционалне вредности, не крије да је католик, има петоро деце, брани породицу, оптужују га да нарушава права мањина… Што му је у Француској, заправо, комплимент. Мислим да ће у Француској победити онај ко уђе у други круг с Марин ле Пен, јер француско друштво још није спремно да гласа за њу. Мада, после Трампове победе ништа више није немогуће.
Да ли Трампова победа збиља може да донесе суштинске промене у међународним односима, или је то само привид, ако имамо у виду да он није сам, да је ту много других играча?
— Наравно, већ је Обамина администрација учинила све што је могла да би му отежала било какве потезе који би преокренули политику. Међутим, у Трамповом инаугурационом говору постоје две важне тезе: тражићемо начине да будемо у добрим односима са свим нацијама света и полазићемо од става да свака нација има право да своје националне интересе ставља на прво место. Те две тезе уливају опрезни оптимизам. То је класично међународно право и потпуно удаљавање од политике чија је суштина у последње две деценије била страшна идеологизација, а све под плаштом демократије и људских права. Србе ћемо демонизовати, а оне који би могли да буду партнери Америке, њих ћемо да уздижемо и нећемо да видимо никакве недостатке. Хашим Тачи, обичан ратни злочинац, убица, који је одговоран за вивисекцију и за све што је тамо рађено, он је за досадашњу Америку темељ цивилизације. Трампове тезе су у том смислу дефинитивно нове, и мислим да га управо због тога мрзи елита.
Многи говоре да он и није прави политичар, да је бизнисмен, шоумен, да нема довољно искуства…
— То што је шоумен може донекле да му смета, јер не преза од оштрих речи. Недостају му манири политичара, посебно ако имамо у виду да је лидер тако моћне државе. То што је бизнисмен, напротив, значи да је прагматичар, да је навикао да склапа послове, да предлаже својим партнерима оно што је изводљиво, за разлику од разних из Брисела — Оланда, Меркелове, као и претходне администрације која је непрестано на чињенице одговарала паролама. Трамп целој овој елити отима оружје. Америка има оружје за уцењивање, јер она финансира НАТО, али Трамп сматра да Америка троши превише новца за финансирање НАТО-а.
А може ли он да оконча постојање НАТО-а?
— Мислим да нема много могућности за тако озбиљне кораке, али мислим да ће променити приоритете. Свуда где буде било могуће да се „повуче ручна“, Трамп ће то учинити.
Да ли ће Црна Гора постати чланица НАТО-а?
— У Енглеској, која је пре Првог светског рата била главни субјекат међународне политике, постојала је карта на којој су биле обележене све стратешке обале Европе, укључујући и Јадранско море и обалу Црне Горе. Бока Которска је примамљиво геополитичко парче и Англосаксонци немају мира уколико не контролишу обале Средоземног мора. Када је Рим победио Ханибала и освојио овај део обале, постао је господар света. Ако се погледа карта, траса свих гасовода и мапа „обојених револуција“ веома се поклапају. Реч је о контроли над државама које су у том енергетском луку. То су Блиски исток, обала Средоземног мора. Верујем, међутим, да Трамп као мушкарац који се два пута женио словенским женама, тешко да може с презиром да се односи према овом региону. Чини ми се да он мора — не на нивоу васпитања, него на нивоу интуиције — да призна право народа да брани своје интересе, право народа на живот, на самопоштовање. Он је у многим својим говорима излагао мишљење да Америка не мора да буде прва тамо где јој то уопште није потребно. Чини ми се да је спреман да ту свеприсутност Америке замени за безбедан и стабилан свет. Наравно, неопходно је преговарати и ускладити интересе с Русијом.
Како Русија, с једне стране, треба да води спољну политику да би била успешна, а с друге стране, какав је систем, ако имамо у виду да је реч о огромној држави и простору, најбољи за Русију у дугорочном смислу? Социјализам и комунизам, као што смо видели, нису имали успеха.
— У спољној политици је дошло до консолидације која је, надам се, дугорочна. Ту постоји национални консензус, то је потпуно очигледно. Криза нам је нанела штету, као и санкције, али не у свим областима. Пољопривреда нам је, напротив, процветала и ми већ извозимо пилетину у Кину, што је било тешко и замислити пре 15 година. Већина аналитичара сматра да смо се подигли с дна и да у неким областима (наравно, не у свим) веома напредујемо. Ми плаћамо за своју спољну политику, али никакве изолације Русије нема. Напротив. Нема медија који се не пита како је Русија могла себи да дозволи да не умре, како је смела да преживи и како може још и да говори својим језиком и да нешто ради, да поново постаје велика држава!? Да, постаје!
Сувише смо велики да бисмо себи дозволили да не будемо јединствени и да немамо упориште, превише смо разнолики — живимо истовремено у 19, 20. и 21. веку, имамо и пустиње и вечиту зиму, забачене крајеве и високу културу и технологију. То нас чини својеврсним моделом света. Вратићу се кнезу Владимиру: државност се првобитно градила на заједничком животу и сарадњи најразличитијих људи. Био је прихваћен свако ко је положио заједничку заклетву. Наша разноликост је и наша снага и наша слабост.
Ви, дакле, верујете у светлу будућност Русије?
— Никада нисам била међу онима који осећају дубоки песимизам. То је грех у православној вери. Не треба да желиш да се све деси током твог живота. Национално освешћен човек никада се неће одрећи своје отаџбине, чак и ако му се оно што се догађа не допада, јер тај осећај припадности није везан само за данашњи дан него за целу историју. Русија уме да се обнавља попут птице феникса. Маркс, који није волео Русију, написао је да је Европа, стешњена између Монгола и Летонаца, била запрепашћена када је видела на својим границама огромну империју која се простире до океана. Тога сам се сетила када је Путин одржао свој Минхенски говор, када се Европа питала како се Русија усудила да проговори пред Меркеловом, пред њеним америчким гостом. То је био страшан ефекат који је тада схваћен као неки полублеф, али сада то више нико тако не доживљава. Надам се да ће наша деца живети у безбеднијем, праведнијем и благороднијем свету.
