Из ког угла започети текст о ђачким кецељама и блузама, ових дана опет „подгрејаној“ причи? Нама који дуже памтимо, та униформа је била подразумевани школски реквизит, као опрема за ликовно, техничко, физичко. Да ли треба или не, није се ни размишљало. Неко је одлучио и то је то. Баш као и у шареном свету од Британије до Јапана, посебно у приватним школама које држе до имена и традиције.
Према најновијим најавама из Министарства просвете, од наредне школске године ђачка униформа би требало поново да постане обавезна за ученике основних школа у Србији. Уосталом, то је било једно од првих „обећања“ новог министра просвете Младена Шарчевића. И сада, после пола године, опет иста тема.
И „дилеме“. Могу ли кецеље да „покрију“ социјалне разлике, је ли то још један атак на кућни буџет, како ће то прихватити деца, зашто се бавимо униформама уместо главним проблемима у образовању…
„Не мислим да о томе толико треба да се дебатује, али сама чињеница да се о томе полемише за мене је знак да се ту преламају идеолошке борбе које су на овај или онај начин оптеретиле наше друштво, ја мислим више него што је потребно“, каже социолог Владимир Вулетић за Спутњик.
Он сматра да те расправе углавном проистичу из различитих виђења перспективе образовања. Има, како каже, много теорија и „теорија“ о томе како би образовни систем требало да буде уређен, и наравно да се кроз све те призме прелама и свако питање везано за образовање, па и ово о ношењу школских униформи.
Вулетић ту препознаје два приступа. Колективистички наглашава да школа није само место за образовање, где се учи, него је битна и за васпитање, за социјализацију. Индивидуалистички школу види искључиво као место где се стичу нека знања и вештине и то је, сматра он, већ довољан разлог да се питање школских униформи изоштри, да се кроз њега разговара.
„Наравно да кецеље не могу да сакрију социјалне неједнакости, да је прича о кућном буџету потпуно демагошка, да ће деци то тешко пасти у мери у којој им одрасли кажу да је то нешто што би требало да им тешко падне или не. Деца се једноставно привикавају на оно што им је дато, тешко им пада и када морају да носе опрему за физичко, па и што морају да уче“, напомиње професор социологије на Филозофском факултету у Београду.
Он сматра да је у враћању ђачких униформи, пре свега, реч о покушају да се направи искорак ка стварању елементарне дисциплине. А она у последње време нашим школама забрињавајуће недостаје, оцена је Вулетића.
„У том смислу, мени лично та идеја о школским униформама није нешто што је страно“, истакао је он, напомињући да је и сам носио ђачку униформу.
Вулетић је мишљења да на крају крајева и ђаци међусобно треба да се препознају. Ви по томе да ли неко носи униформу или не видите какав је његов однос према школи, оценио је професор.
Он не спори да генерално то није најважније питање и да то неће довести до неког побољшања у школском систему.
„Ја мислим да ће ту већи проблем бити отпор према нечему што често није ни нужно аргументовано него једноставно отпор против било чега што Министарство образовања жели да уведе и да се од било које приче створи нека тема која ће на овај или онај начин да проблематизује нешто што хоће школа“, каже Вулетић за Спутњик.
А како смо дошли у ситуацију да је проблем оно што хоће школа и како то превазићи, то је питање које далеко више тражи одговоре од оног о ђачким кецељама.
Како је то професија учитеља, наставника, некада и код нас, као и у свету, једног од три најцењенија занимања, пала на најниже гране. Да ли је све кренуло још пре више деценија када је један од најнижих прагова за упис у школе био управо у учитељске, уместо да баш оне имају високо подигнуту доњу црту. Све то уз примања наставног кадра која су им обарала углед и у очима ђака.
Дочекасмо још једну Светосавску академију уз мучну констатацију да је плата професора у школи, који треба да образује и васпитава оне који су будућност државе, равна плати неквалификованог радника у ЕПС-у, такође државној кући.
Поводом обележавања школске славе Светог Саве, министар Шарчевић је најавио да ће ову годину обележити поправљање статуса просветних радника и рад на враћању угледа професије. Нада последња умире. То су обећавали и они пре њега.
Однекуд се мора почети. Нека то буде и повратак ђачке униформе ако ће значити увођење реда у образовање. Ваљда потом дође на ред и повећање плата и враћање угледа не само професији учитеља него и постављању правих вредности на право место. Иначе ће кецеља бити само крпица више у ормару.
