Да ли ће САД Доналда Трампа престати да извозе обојене револуције и њихове суровије мутације попут оних у Либији и Сирији? Прети ли Трампу, (и) због тога, обојена револуција у самој Америци? Какву улогу у томе има најагилнији светски шпекулант филантропијом Џорџ Сорош, сива еминенција америчке политике, како га описује РТ?
Овим се питањима бавио „Нови Спутњик поредак“, чији су гости били аналитичар Стефан Каргановић и политиколог Александар Павић.
Доналд Трамп је у свом инаугурационом говору, прошлог петка, изговорио и неколико реченица које су, будећи извесну наду, одјекнуле широм света: „Тежићемо пријатељству и доброј вољи са свим нацијама света, али са разумевањем да је право свих нација да своје интересе ставе на прво место. Не настојимо да наметнемо наш начин живота било коме већ да га учинимо светлим примером за све друге“.
„Трамп је то говорио и у својој предизборној кампањи, а и после избора, када је рекао да је завршено са извозом демократије и наметањем америчких вредности другима“, каже Александар Павић, подсећајући на говор новог председника САД у Синсинатију 1. децембра прошле године, у коме је рекао: „Спроводићемо нову спољну политику која ће коначно извући поуке из прошлих грешака… Престаћемо да покушавамо да обарамо режиме и рушимо владе… Наш циљ је стабилност а не хаос, зато што желимо поново да изградимо своју земљу“. „Из цитираних реченица у инаугурационом говору види се да он озбиљно мисли да уради оно што је и најављивао. А и његови први поступци сведоче да је озбиљан у својим намерама“, наводи Павић.
„Било би врло пожељно (да Америка престане да извози обојене револуције), али потребно је сачекати још неколико месеци и видети какве ће конкретне потезе он предузети и каквим ће се све људима окружити као извршитељима његове политике, и тек тада ћемо бити у много бољој позицији за доношење коначног суда“, опрезан је пак Стефан Каргановић. „Врло је рискантно на самом почетку нове администрације, поготово администрације као што је Трампова која се издаје за нешто револуционарно и ново у свим важним питањима, узимати речи из инаугурационог говора здраво за готово“.
„Наравно да је потребно бити опрезан“, одговара Павић, али напомиње: „Трамп није идеолошки глобалиста (попут његових претходника). Његове речи не значе да Америка неће пројектовати своје интересе — однос према Кини сведочи о томе — али ту је реч о политици велике силе, земље која је довољно велика да има глобалне интересе, но, то се разликује од идеолошког ширења демократије. Убеђен сам да тога више неће бити, иако неће престати сукобљавања око интересних сфера и подривања оних који се сматрају стратешким ривалима“.
„Питање је да ли ће Трамп заиста имати снаге и могућности да уради оно што је најавио“, указује Каргановић, чије упозорење свој пуни смисао добија ако се послушају речи Пола Крејга Робертса, функционера у председничкој администрацији Роналда Регана, касније колумнисте и уредника у „Волстрит џурналу“, који ових дана пише да је Трампов говор на инаугурацији представљао објаву рата читавом америчком владајућем естаблишменту, да је он јасно ставио до знања да су прави амерички непријатељи „глобалисти, неконзервативци и остали унилатералисти навикнути да Сједињене Државе своју вољу намећу читавом свету“… Да ли ће Трамп моћи да се избори са овим структурама, а ту су и обавештајне службе, и читав владино-невладин сектор, и војно-индустријски комплекс, и већина у америчком Конгресу која је, каже Робертс, лојална интересним групама, супротстављеним Трампу, од којих им зависи финансирање изборних кампања? „То јесте велико питање, не сме да се потцени снага отпора актера који су умешани. Та глобалистичка хидра гради се деценијама, они имају новац, имају медије, утицај…“, коментарише Павић.
Како год, тек, Спуњикови саговорници сагласни су да би америчко одустајање од извоза обојених револуција имало прилично благотворан ефекат на остатак света. Како би он изгледао да није био обојених и осталих насилних револуција у Грузији, Украјини, Либији, Сирији…? „Слика света изгледала би много боље. Ако ништа друго, милиони људи још би били живи“, уверен је Стефан Каргановић. „Те обојене револуције биле су деструктивне, нехумане, у служби врло уских, глобалистичких интереса. Ни говора ту нема о промовисању демократије или људских права или било каквих хуманих вредности. То је само једна шарада, покриће, и то врло танко покриће, за оно што се стварно догађало. То се видело и у Србији — ништа од онога што је обећавано 2000. године није се остварило, а тако је било и у свим другим земљама“.
Све нас то води и до питања да ли једна обојена револуција прети и самом њеном изворишту, Сједињеним Америчким Државама? У Вашингтону и низу других градова у САД (па и широм света, ради декорације ваљда) одржани су тзв. женски маршеви у заштиту права које Трамп својим односом према женама, како се тврди, угрожава. „Гардијан“ и слични медији главног тока наводе да су ови протести сасвим спонтани, поникли „одоздо“, од обичних грађана. Исто су, међутим, исти ови медији тврдили и у свим ранијим случајевима обојених револуција. Случајност, или…? „Бесмислица је приписивати ове подударности пуком случају“, уверен је Стефан Каргановић. „Колико пута треба да се догоди исто пре него што повежете ствари и схватите да иза тога постоји план, једна нит која спаја све те догађаје на разним странама света? То је врло разрађен план који има своју оперативну и псеудоидеолошку димензију, а оперативни план, као што знамо, написали су Џин Шарп и пуковник Хелви и примењивао га је и ’Отпор‘ у Србији“.
Као да је желео да потврди ове речи нашег саговорника, „Њујорк тајмс“ је објавио резултате свог истраживања Женског марша у Вашингтону, доказујући да је Џорџ Сорош финансирао барем 56 организација које су стајале иза овог протеста, а треба подсетити и да је недавно у Давосу, на Светском економском форуму, овај друштвено ангажовани милијардер рекао да је убеђен да ће „Трамп пасти“. „Ако ико представља парагона глобализма, то је Сорош. Ако он диже људе против Трампа, то значи да њему нешто смета, и њему и снагама које стоје иза њега“, наводи Павић, и истиче интересантан, наизглед парадоксалан податак из споменутог истраживања „Њујорк тајмса“, да су против Трампа марширале организације које се декларативно залажу за либералне вредности, поред осталог и на право жена на абортус, и заједно са њима исламистичке организације као што је Савет за америчко-исламске односе, CAIR, које се абортусу изричито противе. „Ми смо за ту сарадњу, ту људско-правашку и исламистичку интернационалу, сазнали на нашој кожи. Чак и ауторка текста у ’Њујорк тајмсу‘ поставља питање да ли та сарадња може да буде случајна“, каже Александар Павић.
Сорош је у Давосу Трампа, најављујући његов пад, назвао диктатором у покушају. А Рајнс Прибус, шеф Трамповог кабинета, оптужио је мејнстрим медије да покушавају да делегитимизују новог председника САД. Оптужбе за диктатуру, медијски топли зец — све смо то већ видели у случају Слободана Милошевића, Садама Хусеина, Муамера ел Гадафија, Башара ел Асада, Владимира Путина… Подсећања ради, и председник Русије Владимир Путин је, уочи Трампове инаугурације, и јавно рекао да има утисак да му спремају Мајдан у Вашингтону, алудирајући на пуч у Кијеву. Да ли је ово само реторичка фигура, или Путиново упозорење, у комбинацији са медијском делегитимизацијом и оптужбама за диктаторско понашање, говори да могућност обојене револуције у самој Америци заиста није сасвим нереална?
„Та могућност није нереална“, сматра Стефан Каргановић. „Премда треба да имамо у виду да је обојена револуција по дефиницији мешање страног фактора у унутрашњи живот таргетиране државе, са циљем да на власт буде доведена група људи која ће модификовати политику дотичне земље у складу са интересима страног фактора који је то и покренуо, што се Америке тиче, могло би да се каже да чак и тај елемент постоји утолико што се ти глобалистички, транснационални интереси заиста могу сматрати страним фактором. Њих Америка и не интересује, она је само домаћин за те паразите који исисавају њене виталне сокове. У крајњој линији, ни све претходне обојене револуције нису потицале од људи који су заступали традиционалне америчке вредности, већ управо од те отуђене, глобалистичке елите“.
Почетком недеље стигла је и вест да је организација Грађани за одговорност и етику у Вашингтону — CREW — поднела суду тужбу против Трампа због наводног сукоба интереса. Џорџ Сорош, установили смо, финансира и ову организацију. Истовремено Дејвид Брок, кога „Тајмс“ назива једним од најутицајнијих оперативаца Демократске партије, у једном поверљивом меморандуму који је испливао у јавност говори о пројекту покренутом зарад Трамповог опозива — импичмента — који се ослања и на познате оптужбе (без покрића) о руској умешаности у његов избор. Шта је циљ свега овога, да се припрети Трампу да не скреће са дозвољеног курса, или се збиља постављају темељи за његов опозив ако се он не повинује тој претњи?
„Трампа покушавају да делегитимишу, а то је врло важан део рушења“, напомиње Александар Павић. „Цифра која се спомиње у вези с Броком и његовим пројектом износи чак 100 милиона долара. Ове структуре покушаће да изврше импичмент — уосталом, то не би било без преседана, Никсон је скинут с власти управо процесом импичмента. И Клинтону се то замало десило. Тако да ће они настојати да искористе све полуге америчког система које су им на располагању“.
А „уколико би импичмент успео“, закључује Стефан Каргановић упозорењем, „на његово место дошао би потпредседник Мајк Пенс, који није истих убеђења као Трамп“.
