После паузе од седам година, један грчки премијер долази у посету Србији. Ова пауза узрокована је како тешком економском и дужничком кризом у коју је Грчка упала, тако и концептуалним разликама у приступу проблемима између српске и грчке владе.
Грчки премијер Алексис Ципрас требало је да посети Србију још пре две године, али та посета је отказана без објашњења. Медији су спекулисали да у позадини стоје критике српског премијера Александра Вучића према грчкој економији. И сам Вучић је, у интервјуу немачком магазину „Мани фокус“, признао да Ципраса „можда нервирају“ његова поређења српског и грчког економског модела.
„Знам да понекад нервирам мог пријатеља Ципраса“, рекао је тада Вучић.
Међутим, изгледа да су несугласице двеју балканских држава, чији су односи на прелазу векова били више него срдачни, изглађене, а Ципрас долази у дводневну посету Београду.
Када је изабран за председника грчке Владе, његова земља нашла се у једној врсти тихе изолације. Међународни кредитори нису знали како ће се Ципрас понашати у погледу враћања дугова, било је доведено у питање и чланство Грчке у ЕУ.
Он је, насупрот свим предвиђањима и очекивањима, чак можда и насупрот очекивањима грађана који су га изабрали за премијера, изабрао пут сарадње уместо изолације.
Данас, Грчка се стабилизовала и на унутрашњем и на међународном плану.
Због тога је ова земља у последње две године изградила мрежу добрих односа и пријатељства са суседним државама, које се налазе на путу према северу европског континента. Успоставили су, упркос политичким несугласицама, добросуседске односе са Турском, Бугарском, Албанијом, Македонијом и другим балканским државама.
Србија, држава са којом Грчка нема спорова, ни историјских, ни актуелних, практично је последња на списку балканских земаља коју ће Ципрас посетити. Она је, међутим, и најважнија, с обзиром да се директно налази на рути од солунске и пирејске луке ка северу Европе.
Изражен је нагласак на дуговечности дипломатских односа, који су успостављени одмах пошто су велике силе признале независност Србије (Грчка је независност стекла 1829.). Још 1967, за време владавине кнеза Михаила, Србија, тада аутономна кнежевина, и независна грчка краљевина потписале су уговор о савезништву у случају рата са Турском.
Српско-грчке везе сежу још даље у прошлост, на почетак ослободилачке борбе од турске окупације. Не треба заборавити да се истакнути грчки борац за независност, Рига од Фере, залагао за заједничку борбу Срба и Грка против Турака. Турци су Ригу од Фере и погубили у Београду.
Неколико деценија касније, грчко тајно друштво Хетерија, основано у Одеси са циљем да покрене општебалкански устанак против Турака, изабрало је Карађорђа за једног од својих вођа, а многе вође Првог српског устанка учествовале су у грчком устанку који је почео 1821. Да не спомињемо значај Солунског фронта и улогу Грчке у опоравку српске војске на Крфу.
И за време све три Југославије односи са Грчком били су више него срдачни, изузимајући епизоду када је млада југословенска комунистичка држава, у грчком грађанском рату подржавала комунисте. За време грађанског рата у СФРЈ, око десет хиљада српских држављана избегло је у Грчку, а тадашњи грчки премијер Константин Мицотакис посредовао је код Срба у БиХ да прихвате Венс-Овенов мировни план.
После 5. октобра односи се интензивирају јер добијају и нову, економску димензију. Грчка се на српском тржишту појављује као један од највећих инвеститора у секторима банкарства, трговине, енергетике, а „Хеленик план“ осмишљен је као план помоћи у реконструкцији и изградњи путева.