Није тајна да положај српске мањине у земљама региона није сјајан. Руку на срце, светли примери односа према националним мањинама ретко доспевају до ширег аудиторијума, јер медији углавном преносе тамну страну третмана наших сународника у земљама бивше СФРЈ. Међу последњим примерима су ломљења ћириличних табли у Вуковару, као и избацивање ћирилице из званичне документације школа у Црној Гори.
Политички представници Срба у Хрватској и Црној Гори изнова упозоравају да се Србима континуирано одузимају основна права, попут писма и језика, да су дискриминисани, изложени говору мржње, па чак и насиљу. У Црној Гори је чак и прослава Светог Саве у српским школама проблематична.
„Црна Гора — једина земља у Европи у којој су реформисани комунисти и даље на власти — посебан је случај јер тамошњи режим у циљу опстанка на власти ради на пројекту стварања нове нације, и то на негацији свега што има везе са Србијом. Прво је измењен језик, па је измењено писмо, потом су српски писци ’протерани‘ из школске лектире. У међувремену, ђаци који тврде да је Црна Гора српска држава кажњавају се јединицом у дневнику. На основу тога, следећи логичан корак јесте забрана прославе Светог Саве“, каже Милан Динић, потпредседник Напредног клуба, једине српске невладине организације која издаје годишњи извештај о правима српске мањине у окружењу.
Драган Поповић из Центра за практичну политику за Спутњик каже да статус Срба у окружењу зависи од тога у којој се држави налазе.
„У државама са којима Србија има нерашчишћене рачуне из прошлости, попут ратова, постоји та врста проблема која оптерећује, а наравно политичке елите у свим балканским државама врло радо користе национализам или да би дошле до власти или да би власт задржали. Ако хоћете да користите национализам, основна је ствар да нађете непријатеља, а најлакши начин је да се нађе онај непријатељ са којим већ постоји историјат сукоба. Зато, нажалост, није необично да у Хрватској то буду Срби, јер су то класични непријатељи за националистичку Хрватску, као што би то овде били Албанци или Бошњаци“, објашњава Поповић.
Срби у региону се годинама налазе на удару влада у државама насталим након распада СФРЈ, каже Динић, зато што је негативан став према Србима фактор интеграције и изградње националног идентитета новонасталих држава.
„То је посебно очито у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Док Амнести интернешенел и Стејт департмент у извештајима о Србији не наводе дискриминацију над мањинама суседних држава, анализе мањинских права у земљама бивше Југославије, поготово Хрватске, апострофирају систематску дискриминацију над Србима“, објашњава он и додаје:
„У Хрватској је проблем ако су у новогодишњим пакетићима за децу чоколадице из Србије, влада има ’изазове‘ да уклони таблу такозваним домобранима јер је ’осетљиво питање‘ иако на њој стоји усташки поздрав ’за Дом спремни‘, а после низа перипетија, уставно и законско право Срба да имају ћириличну таблу у Вуковару свело се на то да табла постоји, да је чува полиција и да је прелепљена хрватским заставама“.
Активисткиња за људска права Аида Ћоровић сматра да је положај националних мањина у целом региону мање-више исти, али и да постоји озбиљна политичка манипулација у земљама постјугословенског друштва у смислу одржавања атмосфере латентног сукоба.
„На пример, актуелне политичке елите, као и оне које припадају левици и социјал-демократији, нису се претерано показале у смањењу те дистанце. Напротив, стално се пумпа хушкачки и мрзитељски однос према Србима, а сада са ХДЗ опет на власти, странком која је учествовала у разарању Југославије, опет видимо реторику врло сличну оној из деведесетих година“, каже Ћоровић.
Ћоровићева напомиње да, нажалост, ни у Србији не види драматично велику разлику.
„Политичари у региону иза таквих реторика крију суштинске проблеме у земљама које су настале после распада Југославије, а то је сиромаштво. Крије се чињеница да се ствара нова каста политичара, тајкуна и криминалаца који су незамисливо богати, док је са друге стране огромна већина обичних грађана који су из дана у дан све сиромашнији, а националистичка реторика и креирање сукоба служе да се пажња дефокусира са стварних проблема“, каже Ћоровићева.
Када је реч о положају Срба у Црној Гори, Драган Поповић каже да је са том државом у питању друга врста проблема него са Хрватском.
„Никада, на срећу, није дошло до рата са Црном Гором, иако смо неколико пута били на ивици, и то би заиста било тешко замислити, али већ две деценије присутан је замрзнути конфликт где црногорски национализам свој положај мора да гради на супротстављању неком српском национализму или на супротстављању Србима. Наравно, не треба заборавити ни да је српски национализам у Црној Гори увек био врло јак и није утицао само на ЦГ већ се и ’извозио‘ у друге државе. У целој бившој Југославији, нажалост, политичке елите у малим државама које једва да су суверене свој положај граде тако што искоришћавају национализам и покушавају да нађу најпогоднијег непријатеља у датом тренутку“, сматра Поповић.
Како наводи, права националних мањина у Србији су, гледано из перспективе закона, доста добро заштићена, јер су законска решења која је Србија усвојила прилично у складу са стандардима Савета Европе. Међутим, проблем је њихова примена.
„Закон се такође и неравномерно примењује у различитим деловима земље. У Војводини је, на пример, доста боља ситуација, што је последица наслеђеног стања из СФРЈ када су права мањина била доста добро регулисана, док се у деловима Србије испод Саве и Дунава националне мањине суочавају са много већим проблемима. Оно што је такође карактеристично за националне мањине је то што су увек у горем положају оне мањине са чијим смо матичним државама у прошлости имали сукобе и ратове“, истиче Поповић и додаје да постоје и проблеми попут недостатка свих уџбеника на језицима националних мањина, иако је законом гарантовано образовање на језику мањина.
И Аида Ћоровић сматра да, иако Србија има пристојан законски оквир када је реч о правима мањина, он у пракси често не функционише.
„Мањине имају своја представничка тела кроз Националне савете, али они су власништво или једне партије или једне породице, и кроз њих се спроводе врло уски, партикуларни интереси. Велика је разлика и међу самим мањинама у капацитету онога што спада у корпус мањинских права. Огромна је разлика између тога шта могу Мађари, као најбоље организована и најразвијенија мањина у Србији, и онога што могу Роми, који су дисперзирани, живе по целој Србији и немају довољно ни људских ни других капацитета да та права уживају“, каже Ћоровићева.
