„НАТО и нова администрација САД не желе ’хладни рат‘ и сукоб са Русијом, већ дијалог, али са позиције силе“, изјавио је генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг, уочи састанка са новим председником Бугарске Руменом Радевим.
Ова, ничим неизазвана порука Москви многе је оставила у чуду, с обзиром на то да нови амерички председник Доналд Трамп до сада нити једном није изјавио да са Русијом жели да разговара са позиције силе, а колико је познато, ни Столтенберг још није постао званични портпарол нове америчке администрације.
Милан Игрутиновић, сарадник Института за европске студије, за Спутњик каже да је Столтенбергова изјава у најмању руку необична јер, иако је природно да у дијалогу двеју супротстављених страна свака жели да разговара са позиције силе и диктира услове разговора, то се никада не говори јавно.
„То је гест који је истовремено прст у око Русији, али и отварање могућности дијалога по условима и на нивоу на коме то НАТО жели. Зависи шта Столтенберг мисли под појмом сила — на политичку или на војну. У последњих годину и више дана сведоци смо појачавања војних компоненти Алијансе и њихово присуство у источној Европи можда је и у том смислу савез нешто самоуверенији у односу на Руску Федерацију, у смислу да не постоји претња Москве према ЕУ и земљама НАТО-а, односно да би се Русији могло контрирати у војном смислу и да некакав дијалог може да се отвори“, каже Игрутиновић.
И Михаил Александров из Центра за војно-политичка истраживања московског државног Универзитета за међународне односе сматра да изјава шефа НАТО-а оставља велики простор за различита тумачења и спекулације.
„Алијанса сматра да је равноправан дијалог са Русијом могућ само под оваквим условима, то јест ’са позиције силе‘. Иако израз ’са позиције силе‘ не мора да значи да НАТО покушава да застраши Русију, не верујем да Алијанса жели да смањи напетост са Москвом, јер од степена напетости зависе издвајања у буџет овог блока и интензитет изградње војне инфраструктуре у Европи, што је у интересу одређених источноевропских земаља попут Пољске, Румуније, Литваније и других балтичких држава“, објашњава Александров.
Иако Столтенберг на прилично збуњујући начин позива Русију на дијалог, Игрутиновић напомиње да је тешко рећи о чему НАТО може да разговара са Русијом у тренутку када Мински споразум нема неког посебног ефекта, а борбе северно од Доњецка се појачавају. Такође, додаје наш саговорник, иако Алијанса јесте војни фактор, са њом се не разговара док се неке друге ствари не реше.
„НАТО није први партнер Москве за преговоре када говоримо о односу Русије и Запада, то су пре свега САД и ЕУ. Имам утисак да је ово више интерна, охрабрујућа порука земљама чланицама Алијансе, нарочито онима из источне Европе које се осећају угроженим од стране Русије, да је Савез и даље јак, него што је директна порука Русији. У контексту чињенице да је на челу Америке Трамп, а чије су изјаве на неки начин дерогирале осећај савезништва, можда се Столтенберг више бори за своју позицију, односно позицију НАТО-а и обраћа се Пољској и балтичким земљама како би поручио да је све у реду и да НАТО и даље функционише“, истиче Игрутиновић.
Михаил Александров такође верује да ће бити занимљиво како ће се сада понашати НАТО, с обзиром на то да док високи функционери Алијансе стално називају Русију претњом, Доналд Трамп је током предизборне кампање неколико пута рекао да не сматра да је Русија претња.
„Питање је да ли ће Столтенберг мало променити реторику сада када водећа земља блока има супротно мишљење од других чланица? Обамина администрација јесте користила стратегију ’застрашивања Русије‘, односно покушавала је да уплаши Москву размештањем трупа у источној Европи и инсталирањем система ПРО. Тренутно, међутим, нема сличних потеза од стране Трампа, а постоје и назнаке да ће нови председник испунити предизборно обећање и да ће договарати са Русијом. Није јасно шта би требало Столтенберг да предузме у овој ситуацији, па зато он — за сваки случај — понавља стару причу“, каже Александров.
Остаје да се види да ли ће и како Русија одговорити Столтенбергу. То ће, каже Милан Игрутиновић, зависити од њихове процене других ствари, а пре свега односа са новом администрацијом у Вашингтону, али и оном у Бриселу.
