Повод за наш разговор је вест коју сте недавно објавили на друштвеним мрежама, једна госпођа је своју имовину оставила фондацији „Буди хуман“ коју сте основали.
Интересантно је да се вест појавила у данима када сазнајемо да се распада Коларчева задужбина јер нисмо бринули о нечему што нам је остављено у аманет.
— Породица је желела да она остане анонимна, али сматрао сам да људи морају да знају за такав чин. Фондацију сам основао пре три године из једног јединог разлога — као друштво смо дошли у апсурду ситуацију, да људи не верују ни у један сегмент друштва, тако је годинама, дошли смо до тога да више не верују ни у хуманитарни рад, после неколико акција када се није знало шта се десило с новцем. Наш народ је пуно пута показао да уме да буде хуман и помогне другима. Рекао сам, покушаћу да урадим нешто што ће да врати веру у хуманитарни рад. Нико није веровао да ћу да успем, то је деловало невероватно. Желео сам да покажем да не постоји ништа важније од дечјег, људског живота. У овом моменту помажемо 93 деце и 45 одраслих, помажемо установама и удружењима, више од 700 хиљада људи је послало макар један СМС на 3030, скупили смо близу три милиона евра.
Фасцинира чињеница да сте продали своје медаље да бисте неком помогли. Али има људи који не мисле тако, који сматрају да је то само добар улог у будућност, у маркетинг, у вашу политичку каријеру. Како то коментаришете?
— Могу да се сложим с њима и да предложим да то буде нови систем маркетинга у политици. За неколико месеци продаћу све медаље, остало их је још пет. Три сам сâм од себе купио и поклонио их тој деци. Од продаје медаља деца су до сада добила 130 хиљада евра, очекујемо да ће укупан износ од медаља који ће лећи на рачун деце бити 180 хиљада. Нека политичари продају нешто вредно и уплате тај новац, 170 хиљада евра, сви медији ће то да објаве, имаће успешну кампању, а деца новац за лечење. Сви ће бити задовољни.
Да ли мислите да бисте као министар спорта били једнако успешни као председник ове велике општине?
— Можда бих био, али то је хипотетика. Више од седам година бавим се локалном самоуправом и локалном политиком. Када коментаришем спорт, као неко ко се њиме професионално бавио, трудим се да то буде у неким разумним оквирима, али и као неко ко не сноси одговорност за дешавања у српском спорту. Мислим да није фер да са ове позиције износим своје мишљење о томе. Јако је комотно причати са стране, то вам је као кад навијач седи на трибинама и коментарише како би он доле на терену ролао ту лопту.
Да ли бисте гурали базичне спортове? Деца су нам гојазна, крива, а у школама се тако мало ради, истовремено родитељи потпадају под трендове, последњих година залуђени су тенисом. Зар држава не треба нешто да промени?
— Држава мора да направи стратегију, да зна колико јој је спорт важан. Погледајте Америку и Русију, њима је спорт основна ствар у развоју детета. Спортска инфраструктура је једна од главних ствари у коју се улаже. Руске и америчке школе имају бољу инфраструктуру него наши клубови, то је довољан показатељ како доживљавају спорт. То је ствар одлуке државе. Једно је врхунски, а друго базични спорт, атлетика, пливање. Морамо да појачамо инфраструктуру и квалитет бављења спортом у најмлађим данима одрастања деце, а после могу да одлуче, уз помоћ родитеља, да ли да се баве професионалним спортом. После тога треба да направимо категоризацију, јер не можете да третирате једнако све спортове.
Недавно сте изазвали градоначелника Београда Синишу Малог. Написали сте на друштвеним мрежама: „Ретко се укаже прилика да се победи градоначелник. У полумаратону, наравно“. Зар не мислите да бисте га добили и у некој другој дисциплини?
— Видео сам да се градоначелник спрема за полумаратон и то сам похвалио, то је добар пример за све грађане Београда. Пошто трчим већ пет година, искористио сам прилику да позовем човека да се такмичимо, спорт је и зато леп. Ја ћу сигурно трчати, ако и он дође, одмерићемо снаге. А да ли ћу га победити у некој другој области, о том — потом.
Значи стаћете му на црту у индивидуалном спорту који се зове „избор за градоначелника Београда“?
— Нажалост, избори за градоначелника Београда не постоје, у целом свету постоје непосредни избори за градоначелника, где се гласа за људе именом и презименом. То што сваку листу носи председник странке, то је заблуда за грађане. То није фер према грађанима. Не могу да будем директан конкурент, али ја ћу јасно изаћи са листом која ће носити моје име и рећи да ћу бити кандидат за градоначелника, ако будем у прилици да саставим већину у Скупштини. Бојим се да ће други играти исто као до сада, зато треба да се промени закон. На крају крајева, где пише да градоначелник мора да буде из исте опције као већина у Скупштини. Ја сам спреман да разговарам са свима. Биће добродошао свако ко види развој града као ја, без обзира којој странци припада.
Да ли је тачна информација да сте се кандидовали за председника Олимпијског комитета Србије?
— Желео сам да се кандидујем, али нисам. Испоставило се да не испуњавам услове по Статуту. Није проблем то већ како смо дошли до тога да од свих наших врхунских спортиста, спортских радника, људи који су оставили траг у српском спорту, имамо само двоје или троје људи који испуњавају те услове. То је апсурд. То није нормална ситуација. Кад сам то говорио у октобру, сви су били неми, али су сада дошли на тај став, почела је јавна расправа, Олимпијски комитет мења Статут. Нови избори ће се одржати под новим условима. Јако срећан што је оно што сам покренуо данас став већине спортских савеза, иако су се претходних осам година сви правили неми и функционисали по Статуту који није добар. Испунио сам своју мисију, ко ће бити председник није ми важно. Ја сам од српског спорта добио све што имам у животу. Ако не могу да му помогнем, сигурно му нећу одмоћи.