Тешка техника пешадијске чете Првог батаљона оклопног пука Војске САД стигла је у Естонију, а према наводима Главног штаба одбрамбених снага те земље, реч је о четири тенка „Абрамс“ и 15 пешадијских борбених возила „Бредли“, као и пратећем особљу. Ова одлука се спроводи у оквиру нове фазе операције „Атлантик ризолв“, која је усвојена на прошлогодишњем самиту НАТО-а у Варшави.
Виши научни сарадник са Института за европске студије, доктор Александар Гајић, тврди да је пребацивање војних снага почело и раније, те да је само прошле године у државе „источног лагера“ пребачено 7.000 трупа, где су потом вршили одређене војне вежбе. Међутим, како каже, јавно мњење тих земаља, пре свега Естоније, не верује да су те трупе довољне да их заштите, већ се ради о инерцији демонстрације једног политичког става и моћи, показала су истраживања.
Са друге стране, доктор Стеван Гајић, такође са Института за европске студије, тврди да није у питању довлачење нових јединица, већ ротација постојећих, као и да је одлука о томе донета у јеку антируске хистерије, буквално две седмице пре него што је Доналд Трамп био номинован за републиканског кандидата на тада још предстојећим америчким председничким изборима.
Он каже да ову вест не треба схватити као додатно наоружавање америчких трупа, поготову што је нова администрација у Вашингтону тек почела да ради, те јој је потребно одређено време да би се схватило како ће изгледати њена нова спољна политика.
„Трампово настојање да поправи односе са Русијом смета врхушки НАТО-а, те званичници Алијансе желе да учине све како би реализацију договора са самита у Варшави представили као додатно заоштравање односа са Русијом. Поред тога, одлуке које доноси војска су увек дугорочне, самим тим се не може преко колена мењати план, поготову када је реч о рутинској ротацији трупа“, тврди он.
Естонија као прва линија одбране
Стратешки гледано, у случају да дође до заоштравања ситуације између Русије и Запада, позиционирање трупа НАТО-а у Естонији ставља ту земљу на прву линију одбране. Међутим, до таквог сценарија неће доћи ни хипотетички, сматра Александар Гајић, већ су у питању политичке игре, јер ни НАТО, ни Русија, па ни Естонија не верују у избијање било каквих сукоба.
Он тврди да се конфронтирањем ЕУ и Русије подгрева историјски страх и осећај угрожености источног блока, док се паралелно војно-политичким средствима спречава постепено решавање постојећих криза, пре свега у Украјини, и успостављање бољих односа кључних европских земаља и Русије.
И Стеван Гајић сматра да на такав сплет догађаја не треба рачунати, иако се прибалтичке земље налазе у психолошком врзином колу још из времена Другог светског рата. Наиме, прихватање овакве војне помоћи као неке врсте заштите од Русије представља њихов ирационалан, погубан и самоубилачки став.
Слична ситуација је и у Украјини, објашњава он, а томе у прилог иде и недавна Трампова порука украјинском председнику да ће он убудуће по питању решавања конфликта у Донбасу сарађивати подједнако — и са Петром Порошенком и са Владимиром Путином, што значи ускраћивање досадашње подршке Кијеву у облику у којем је то чинила администрација Барака Обаме. Зато је, додаје Стеван Гајић, и Порошенко у паници, што доводи до тога да издаје наређења за нове ратне операције, настојећи да додатно отежа конфликт са Русијом.
Руси као грађани и „неграђани“ Естоније
Међутим, постоје и други фактори у целокупној овој заврзлами, попут естонске русофобије, која је настала као резултат психозе и комплекса мање вредности због чињенице да Естонија има премало искуства државности, тврди новинар из Талина и политички активиста Дмитриј Кленски.
Због тога елита покушава да направи једнонационалну државу, иако Руси и они којима је руски језик матерњи чине трећину популације, објашњава он. Поред тога, у Естонији је у току тотална легализована дискриминација тог дела становништва, са којом су њени грађани приморани да се помире, истиче.
Кленски каже и да у тој прибалтичкој земљи постоји неколико врста Руса — грађани Естоније, грађани Русије и такозвани „неграђани“, односно, како их народ зове — „грађани са сивим личним картама“.
„Грађанима Русије и ’неграђанима‘ су ускраћена права. ’Неграђани‘ могу да гласају само на локалним изборима, али не могу да се кандидују, а грађани Русије уопште немају право да гласају. Толико о изборном праву. Нажалост, двадесетогодишња борба естонских Руса за своја права није дала никакве резултате — све руске странке су затворене, када је реч о медијима остаје само један недељник и једна телевизија, која је формирана по налогу Вашингтона и зато заузима провладине ставове“, истакао је Кленски.
Што се тиче руског језика, додаје, у руским школама Естоније 60 одсто часова се одржава на естонском и само 40 одсто на руском. За разлику од Немаца, Швеђана и Јевреја, Руси немају ни културну аутономију, иако закон то предвиђа, а интересантна је и чињеница да међу младима руске националности има два пута више незапослених него међу младима естонске националности, закључује он.
