Кажњен је својевремено домаћи произвођач хлеба када је своју векну рекламирао лажном тврдњом да лечи дијабетес.
Пошто се доказало да хлеб нема чудновата дејства, „пекар-лекар-апотекар“ је поред плаћања ТВ реклама морао да одреши кесу и за новчане „пенале“.
Фабрика сокова, на пример, не би смела да тврди у „економско-пропагандном програму“ да њено освежавајуће пиће садржи 100 одсто воћа, уколико је садржај јабука, јагода или поморанџи у њима 20 процената.
То су јасне и лако мерљиве ствари.
Али, шта чинити кад нема лабораторије која може да утврди да ли реклама одговара квалитету производа, као што је случај у уметности.
Последњих недеља помпезно се на ТВ каналима најављује нови холивудски спектакл „Ла-ла ленд“, који је већ освојио седам Златних глобуса и номинован је за чак 14 Оскара.
Али, дистрибутерима филма и маркетиншким маговима, очигледно, чак ни ти неспорни успеси нису били довољна препорука за овај шарени холивудски спектакл.
У реклами којом се гледаоци позивају у биоскопе додали су и реченицу: „Ла-ла ленд“, један од најбољих филмова свих времена!
Значи, раме уз раме са „Грађанином Кејном“ Орсона Велса, „Бен-Хуром“ Вилијама Вајлера, „Трагачима“ Џона Форда, „Рубљовом“ Андреја Тарковског, „Седмим печатом“ Ингмара Бергмана, „Рашомоном“ Акире Куросаве, „Двадесетим веком“ Бернарда Бертолучија, „Амаркордом“ Федерика Фелинија, „Оклопњачом Потемкин“ Сергеја Ајзенштајна, „Виридијаном“ Луиса Буњуела, „Летом изнад кукавичјег гнезда“ Милоша Формана…
Одмах уз генијална дела Кополе, Скорсезеа, Чаплина, Спилберга, Де Сике, Хичкока, Камерона, Кјубрика, Антонионија, Ињарита, Алмодовара, Тарантина, Ридлија Скота…
Да се о неког не огрешимо.
Списак филмова који би могли да конкуришу за круг најбољих свих времена тешко је исцрпити и побројати.
Листе највећих дела седме уметности правили су највећи синеастички часописи, медији, критичари, сајтови, филмофили, и све оне су различите. Јединствено им је да су на њима дела који су, по највишим уметничким критеријумима, оставила снажан животни печат на милионе гледалаца или су представљала прекретницу и неку нову полазну тачку у овој уметности.
Нажалост, сладуњави холивудски мјузикл „Ла-ла ленд“ ни по једном мерилу не може да се уброји у категорију — „један од најбољих филмова свих времена“.
Жаргонски, реч је о визуелно лепој и добро зашећереној лимунади. И само толико. У режији Демијана Шазела, „Ла-ла ленд“, у најбољем случају представља симпатичан омаж Холивуду, џезу, Џејмсу Дину, Хемфрију Богарту, Мајлсу Дејвису… И не много више од тога.
Љубавна причица џез пијанисте (Рајан Гослинг), исфрустрираног јер му музички правац одлази у историју, и неуспешне глумице (Ема Стоун), накинђурена је ефектном и колоритном фотографијом. Али, потпуно остаје на површини и не успева да изазове неопходан емотивни ефекат код гледалаца.
Неизграђени ликови којима је заједнички клише — остварење америчког сна — продукт су сиромашних, често баналних али и развучених дијалога, који су испресецани ефектим и еруптивним сонговима у маниру старих добрих мјузикла. Али они, у овом филму, потпуно „висе“ у неком свом „паралелном свету“ и углавном нису у функцији приче.
„Ла-ла ленд“ по мотивима — џез, заплет са љубавним троуглом и четвороуглом, доминантни пејзажи Лос Анђелеса који и сам има важну ролу у филму — највише се наслања на опус Вудија Алена. Само, без његових луцидних и гротескних реплика и испошћен од било каквог аленовског цинизма.
„Ла-ла ленд“ је, у најкраћем, тра-ла-ла филмић за пријатно вече у топлом биоскопу током хладних дана. И ништа више од тога.
Зато би маркетиншки стручњаци требало да буду обазривији кад користе прејаке речи да глорификују и „продају“ неки биоскопски хит. Пошто у тој инфлацији и те речи и оцене прете да постану потпуно бесмислене и изанђале.
Упркос томе што нас је реклама о „једном о најбољих филмова свих времена“ само одбила од „Ла-ла ленда“, погледали смо га за потребе овог текста.
