И то обично траје око једне године. Астроном Дашенг Лин са Универзитета у Њу Хемпширу, међутим, већ 12 година прати како једна црна рупа покушава да прогута звезду отприлике два пута масивнију од нашег Сунца и никако јој не успева. Практично је „жваће“ више од једне деценије.
Јединствени случај „догађаја плимног поремећаја“ Лин и његови сарадници обрадили су у чланку у часопису „Нејчр астрономи“. Још 2005. године Лин је уочио да црна рупа, која је од Земље удаљена чак 1,8 милијарди година, почиње да усисава материјал са оближње звезде. Црна рупа, иначе, носи језиво немаштовито име, XЈ1500+0154, и претпоставља се, заправо се узима као више-мање чврста чињеница, да је реч о супермасивној црној рупи, јер се налази у средишту своје галаксије.
Оближња звезда, путујући око средишта галаксије, у једном тренутку више није могла да се одупире гравитационој сили црне рупе и ова је почела да усисава прво гас са површине, а потом и сав остали материјал звезде, полако је разарајући. Материјал који црне рупе усисавају, креће се тако да се спиралном путањом обрушава према средишту гравитационе силе неколико милијарди пута веће од Земљине.
Материјал све више убрзава и притом се загрева за додатне милионе степена Целзијусових, због чега напросто пршти рендгенским зрачењем. Управо то зрачење је срећна околност за астрономе на Земљи, јер захваљујући томе могу да уоче шта се догодило у неком делу свемира у прошлости, у конкретном случају пре 1,8 милијарди година. И док црна рупа „вари“ свој звездани оброк, део материјала успева да се спасе јер бива одбачен на другу страну.
„Раније смо сведочили неким спектакуларним звезданим умирањима. Од деведесетих смо детектовали десетине поремећаја, али ниједан није трајао ни приближно овако дуго“, написао је Лин у свом обраћању јавности.
Он сматра да ће ово прождирање звезде потрајати још неколико година. Догађај је научницима неописиво занимљив и зато што практично у реалном времену, ако се занемари колико је светлости требало да допутује до Земље, сад могу да прате како једна црна рупа рапидно расте.
Они за то користе чак три орбитална радио-телескопа, од којих је најчувенији НАСА „Чандра икс реј опсерватор“, назван по легендарном индијском астрофизичару Субраманијану Чандрасекару, који је 1983. године награђен Нобелом за свој рад на објашњавању еволуције звезда, па тако и за бриљантна открића о црним рупама.