Изгледа да је основно правило „међународног права“ које је Запад наметнуо деведесетих година прошлог века напрасно престало да важи. Ових дана, правило — нема прекрајања граница постојећих држава — готово свакодневно се доводи у питање, бар кад је реч о Балкану.
Тако да су, у последње време, стизали предлози, мање или више кредибилних (бивших) западних политичара, о подели Косова, размени територија по систему „југ Србије за север Косова“, о подели Македоније, затим стварања „велике Албаније“, „велике Хрватске“ и „велике Србије“ не би ли се тако успоставио мир на Балкану, а поново је активирано и питање трећег, хрватског ентитета у Босни и Херцеговини.
Континуитет распада, инсинуације и провокације
Саговорници Спутњика кажу да прокламовано правило Запада с почетка деведесетих да нема прекрајања државних граница на Балкану никада није ни важило.
Леон Којен, професор Филозофког факултета у Београду и бивши члан Преговарачког тима Србије за Косово, каже да су промену граница на подручју бивше Југославије иницирале управо западне силе почетком деведесетих година намећући такозвано Бадинтерово решење по ком се територија некадашње Југославије распала на своје саставне републике чије су границе онда, под западним притиском, прихваћене као границе независних држава.
Према његовим речима, ни то није било све већ се процес прекрајања граница наставио крајем деведесетих кад је постало јасно да западне силе, пре свега САД, подржавају насилно отцепљење Косова и Метохије што се завршило једностраним проглашењем независности 2008. и од тада до данас то питање није дефинитивно решено.
„Дакле, оно што ја видим, гледајући ствари из историјске перспективе, није ништа чудно. Разне приче те врсте, разни предлози и провокације и инсинуације јављаће се све док се тај процес који су иницирале западне силе почетком деведесетих, једном, за неко трајније време не оконча“, каже Којен.
Страх Запада од губитка Балкана
Владислав Јовановић, бивши шеф дипломатије СРЈ, каже да се ових дана приче о прекрајању граница на Балкану појављују из више разлога, а први је тај јер је Балкан као целина дуго времена сматран искључивом интересном сфером Запада, што већ неколико година није.
Према речима бившег шефа дипломатије СРЈ, Турска се убацила у причу са својим дугорочним амбицијама да се у неком облику врати на Балкан, Русија је традиционално заинтересована за ово подручје, док Кина има привредни интерес за економску експанзију према ЕУ, управо преко Балкана.
„Запад се преварио у процени да је апсолутни господар ситуације и сада ради на томе да истисне утицај ових других играча. У таквој атмосфери спекулације добијају много простора. Неке од њих су ограничене на директан интерес Запада, рецимо кад је реч о Косову. Они настоје да се што брже ’нормализују односи‘ између Србије и Косова, разуме се на штету Србије, а то је све мање могуће остварити јер се у Србији појављују отворени и јавни позиви против куповине чланства у ЕУ одрицањем од Косова. Зато се развија теза о размени територија којом би у сваком случају Србија изгубила један део своје територије“, каже Јовановић.
Мешетарење провокатора
Што се тиче идеје о намиривању три велика национализма на Балкану стварањем „велике Албаније“, „велике Хрватске“ и „велике Србије“, све то је све у домену маште, сматра Јовановић, али је истовремено храна за размишљање многима у тим земљама како би се „одржао тај национални набој, јер само преко таквог набоја могуће је правити политичке комбинације и јачати зависност националних центара од оних који им упућују такве поруке“.
„Ситуација на Балкану је, уопште, прилично компликована и помало затегнута. То су ствари које у нормалним околностима не би могле да се десе, али у овом поново узаврелом ’балканском лонцу‘ убацују се разни мешетари као претходница политичких интереса, пре свега, западних центара моћи“, каже Јовановић.
Према Којеновим речима, лансирање таквих прича у последњих неколико дана може бити и „случајна подударност различитих интереса, пројеката и провокација“.
„Суштина је, по мом мишљењу, у нечем другом. Ако се погледају ствари из историјске перспективе, јасно је да су границе Хрватске и Словеније, које су сад и чланице ЕУ, мање-више готова ствар, али су на осталом делу територије некадашње Југославије и даље отворено питање. Кључ је албански експанзионизам који је од почетка деведесетих имао што прећутну што отворену подршку западних сила, пре свега САД. Каква ће бити судбина, посебно Македоније, отворено је питање, као и како ће се на крају разрешити косовска криза“, сматра Којен.
Шта после Трампа?
Према Јовановићевим речима, Србија би требало да се држи прилично опрезно и не би смела да наседа на такве „данајске дарове“ са Запада, ма колико они изгледали привлачно у неком тренутку.
„Та непринципијелност и двоструки стандарди западне политике су нешто што би требало очекивати и у будућности уколико нова америчка политика са новим председником не стане томе на пут, тако што би нова администрација до краја развила концепт да Америка неће рушити туђе владе нити разбијати друге државе“, каже Јовановић.
Та Трампова реченица морала је бити поздрављена од свих паметних и добронамерних људи у свету, сматра Којен, а ако би САД суштински промениле политику какву су водиле од деведесетих година, то би била велика ствар, пре свега за Европу и Блиски исток.
„У том случају, и ситуација на Балкану ће се смиривати. Како ће то смиривање на крају изгледати, тешко је предвидети, али ће до њега доћи, пре свега преко договора између САД и Русије. Свакако, то би било најпозитивније што читавом нашем региону може да се деси“, сматра Којен.
