Бунари се налазе више од два километра од села. Пут до бунара прекривен је снегом, и једини начин да се вода донесе је помоћу магараца.
Упркос поновљеним захтевима упућеним властима и протестима које су организовали становници округа, ситуација се годинама није променила.
Становници једног сеоцета Ђуверчин користе мобилне телефоне и имају приступ интернету. Они могу да добију вести из целог света, али су приморани да путују много километара само да би пронашли воду за пиће.
Због тога, лети сељани иду у град, али зими проблем проналажења воде постаје крајње тежак, јер се вода у већини извора замрзава.
У интервјуу за Спутник, 60-годишњи становник Ђуверчина Нуре Инал рекао је: „То нам је веома тешко. Немамо воде за пиће, немамо путеве. Не знамо како да живимо у таквим условима. Сада сам прилично стар, али и даље, као када сам био дете, идем на бунар по воду“.
Још један мештанин Нуретин Дојунгач рекао да се ситуација у селу није променила годинама.
„Понекад на радију чујемо вест да је ’пут изграђен‘. Али где је? Ми смо га сами изградили. Затим падне снег и нико нам не помогне да га очистимо“, рекао је Дојунгач.
Он је даље навео да је Влада нагласила да неће бити области без воде за пиће и путева. Међутим, јуче Дојунгач није имао ниједну чашу чисте воде.
„Плаћамо рачуне, али не добијамо одговарајуће услуге. Село има базну станицу, интернет, али не и воду за пиће. Базна станица је изграђена за само један дан, међутим, приступа чистој води у селу није било дуги низ година“, рекао је он.
