О Стивену Бенону, главном стратегу Доналда Трампа, ових дана са изразитом забринутошћу пишу либерални медији главног тока попут „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“, немачког „Шпигла“, британског „Гардијана“ који оцењује да је реч о „најопаснијем човеку у Америци“…
Ко је овај човек, који за себе каже да је „лењиниста“ који жели све да сруши и да уништи данашњи естаблишмент? Ово питање је, иначе, утолико оправданије ако је тачна „Шпиглова“ констатација да „они који желе да разумеју с чиме се свет данас суочава, треба да знају како Стивен Бенон размишља“.
О Стивену Бенону, размерама његовог утицаја и његовим идејама, у „Новом Спутњик поретку“ говорили су Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије, и историчар Саша Адамовић.
„Када бих могао да доделим награду за најистакнутијег конзервативца године, мој глас не би отишао ни Најџелу Фаражу, ни Борису Џонсону, чак ни Доналду Трампу, већ управо Стивену Бенону“, каже Саша Адамовић, објашњавајући да о њему „либерални медији пишу у изразито негативном контексту“, али да је „он човек са богатим животним искуством, могло би се рећи да има типичну америчку биографију“. „Био је официр у америчкој војсци, бавио се инвестиционим банкарством у ’Голдман Саксу‘, радио у филмској индустрији продуцирајући важне документарне филмове попут ’Нулте генерације‘ — тада су га и назвали ’Ленијем Рифеншталом (конзервативног) Покрета чајанка‘ — а широј јавности постао је познат пре неколико година, када је, после смрти Ендрјуа Брајтбарта, преузео интернет-портал ’Брајтбарт‘ и од њега направио најутицајније конзервативно гласило у САД, можда и у свету“.
На мање од пола године уочи председничких избора, подсећа „Спутњиков“ саговорник, Стивен Бенон преузео је помало посусталу кампању Доналда Трампа: „У тих неколико месеци наметнуо је заиста важне теме којима су се обратили милионима тзв. ’заборављених људи‘ у Америци, жртвама либералних економских политика, успели су да их мотивишу да изађу на изборе и да, на опште изненађење, као што је Бенон и предвидео, уведу Доналда Трампа у Белу кућу“.
„Веза између Бенона и Трампа није само оперативно-политичка, чини се да међу њима постоји и дубља, идеолошка веза. Бенон и људи попут њега охрабрили су Трампа да одбаци начин размишљања вођства Републиканске партије“, указује Љиљана Смајловић и напомиње: „Бенону, који је иначе скромног порекла, његово независно стечено богатство омогућило је да ради тачно оно што жели, на свој начин. Бенон нема никакву залеђину, он не говори у име неког система, њега не гура ниједна странка, и то је кључ за његово разумевање“.
„Председник Бенон“, стоји у наслову коментара уредничког колегијума „Њујорк тајмса“, додуше, уз знак питања на крају. „Гардијан“ констатује: „Бенон није председников слуга. Председник је његова алатка“. Сам Бенон је у летошњем интервјуу „Венити феру“ рекао: „Трамп је наше оруђе. Не знам да ли он то заиста схвата или не“. Колики је заиста Бенонов утицај на Трампа?
Према ономе што можемо да видимо, како Трамп ради и шта говори, Бенонов утицај јесте велик, сматра Адамовић и наводи да је то уочљиво још од саме кампање, „када је његова реторика попримила један класни облик, уместо отрцаних либералних мантри које су користили и Хилари Клинтон и Трампови републикански противкандидати“. „Бенон је уздрмао поредак какав је изграђен у председничким мандатима Била Клинтона, Џорџа Буша Млађег и Барака Обаме, који Србима није био наклоњен“.
Доналд Трамп је Бенона поставио и у најужи, стални састав Националног савета за безбедност; формацијски је он сада изнад начелника Генералштаба америчке војске и шефа њихове обавештајне заједнице. Амерички медији истичу да је то потез без преседана: Бушов еквивалент Бенону, Карл Ров, уопште није присуствовао седницама Националног савета за безбедност, Обамин Дејвид Акселрод то је чинио тек повремено.
„Бенон је тренутно веома важан, ово је можда и тренутак његове највеће моћи“, коментарише Љиљана Смајловић. „Демократе то знају, и он им је главна мета… Имам утисак да су медији наклоњени Демократској партији одлучили да изолују Стивена Бенона и да од њега начине мету. У току је велика, жестока демонизација Стивена Бенона, а можда се и тим тврдњама, да Бенон има толиког утицаја на доношење одлука, гађа у Трампову сујету…“
Бенон је себе, не тако давно, описао као „лењинисту“ који ће да разбије читав данашњи естаблишмент. „Та изјава уопште није без смисла, она представља једну интелектуалну игру коју су новинари схватили буквално“, објашњава Саша Адамовић. „Ствар је у томе што он себе доживљава као антиестаблишментског човека, његова ’Брајтбартова‘ платформа отворено заговара деструкцију медијског и политичког естаблишмента, и сасвим је нормално што он себе, с дозом хумора али и истине, назива лењинистом“.
„Код Бенона је страшно привлачно то што он поштено каже да жели да уништи статус кво, да једнако мрзи и Демократску и Републиканску партију“, оцењује Љиљана Смајловић. „Доналд Трамп је прагматичан човек, али Стивен Бенон има јасну политичку филозофију“.
У чему се све састоји та Бенонова политичка филозофија? Понајвише пажње у медијима — а либерални медији оптужују га да је бели супрематиста који прижељкује сукоб цивилизација — посвећено је његовим поређењима екстремног исламизма с нацизмом и оценама да је рат дехристијанизованог Запада с исламом већ у току, али Бенонова размишљања много су комплекснија. А једно од најважнијих јесте његова оштра критика данашњег (неолибералног) капитализма, који је опљачкао средњу класу. Потребан је, каже Бенон, капитализам који ће радити у корист свих, а не само у корист малобројне елите, „партије Давоса“, како је назива…
„Бенон себе назива економским националистом, и у томе можемо да пронађемо много онога што Трамп тренутно ради. Бенон је рекао да је глобализација створила средњу класу у Азији, а нашу средњу класу је осиромашила“, указује Љиљана Смајловић.
Други јако важан стуб Бенонових погледа на свет јесте амерички национализам, али и инсистирање на јудео-хришћанским вредностима насупрот секуларизацији западних друштава, на традиционалним вредностима насупрот апстрактним вредностима попут људских права, нагласак на националном суверенизму уместо глобализма, у том смислу речи уважавања за Владимира Путина и подршка европским десничарским, односно антисистемским странкама које прете још актуелном поретку Европске уније…
„Све су ово идеје једног озбиљног конзервативца… Он зна да су хришћанске вредности и направиле западну цивилизацију“, коментарише Саша Адамовић.
Љиљана Смајловић: „Бенонова главна драж лежи у томе што јавни дискурс он ослобађа тих стега политичке коректности… Добар део политичких расправа у Америци одлазио је на разматрање да ли трансродним особама треба дозволити да иду у један или у други ве-це, и могу само да замислим како су те расправе изгледале људима који су остали без посла и којима се нико није бавио…“
Ипак, може ли се на Стивена Бенона гледати и као на особу која би могла да буде опасна по мир у свету, као што тврде њему ненаклоњени медији, позивајући се на његове негативне ставове према Ирану и раније оцене да су рат на Блиском истоку и оружани сукоб Америке са Кином неминовни у наредних пет до десет година?
„Не мислим да ће он бити опасан, он је само изнео мишљење о томе шта би могло да се догоди“, каже Саша Адамовић. „Уосталом, док је Барак Обама био на власти, према извештајима медија, ми смо били на корак од Трећег светског рата у Јужном кинеском мору, па томе нико није придавао значај какав се сада придаје једној изјави Стивена Бенона. Он је амерички националиста, патриота, који као и Трамп сматра да је Америка велика сила која има своје интересе и треба да их штити… Свет се вратио у 19. век. Ми поново имамо игру великих сила, које штите и боре се за своје интересе. Имамо конзервативну Русију, имамо сад и конзервативни Вашингтон, ту је и прилично конзервативна Кина, и само још Европска унија спава у том либералном рају краја историје и тријумфа либералне идеологије и из њега не може да се тргне, што је иначе и спречава да се конституише као велика сила“.
Како ће, ако ће уопште, Стивен Бенон у Белој кући, с моћи коју тамо има, утицати на формулисање америчке политике према Србији? То је питање (барем засад) утолико веће што се Бенон о нашим просторима и невољама није директно изјашњавао у јавности. Ипак, закључује Љиљана Смајловић, ограђујући се оценом да политика нове Беле куће можда и неће бити толико другачија колико јесте другачија њена експликација, Бенонов „Брајтбарт“ је, посредством Гаврила Принципа, исказао извесне симпатије и за наш случај: „На ’Брајтбарту‘ се о Гаврилу Принципу пише као о симболу. Када ви идете да рушите постојећи систем, као што то чини Бенон, онда је Гаврило Принцип симпатичан као симбол“.
