„Није то први наш рат против тероризма. Одређена искуства су стечена и за време грађанског рата у Русији и за време Другог светског рата. Међутим, то је свакако било важно искуство, веома тешко, са проливеном крвљу, а ми смо данас у обавези да му посветимо посебну пажњу и сагледамо грешке. Ми смо у том региону имали веома добро обучену војску, имали смо и ракете и држали смо регион под контролом зато што терористи разумеју само језик силе, а ми смо је имали. Наша снага и данас расте и ми смо спремни да се боримо против тероризма“, каже за Спутњик генерал-мајор Вјачеслав Борисов, заменик команданта легендарне 40. Армије која се прославила у Авганистану.
Кроз пакао једне од највећих војних кампања прошло је око 620.000 Совјета. Совјетска војска се тамо борила против добро обучених муџахедина и плаћеника из више од 30 земаља света.
Совјети су у тај рат ушли 25. децембра 1979. године на позив авганистанских власти, док су побуњеници добијали помоћ из многих земаља, пре свега Пакистана, Саудијске Арабије и, посебно, САД. Тај рат је трајао 2.239 дана и био је најдужи у историји СССР-а.
У Русији су мишљења о војном присуству СССР-а и данас различита. Неки сматрају да се Авганистану могло помагати слањем војне технике и опреме, али да није требало слати војску, док други кажу да „треба разумети и руководство СССР-а, јер се Совјетски Савез у суштини тада налазио у обручу исламиста“.
За СССР конфликт у Авганистану је био веома важан и зато што се та земља граничила са три совјетске републике — Таџикистаном, Узбекистаном и Туркменистаном. Немири у тој земљи су представљали претњу републикама, а долазак на власт опозиције, коју су подржавале снаге НАТО-а у условима Хладног рата, није био пожељан.
Међутим, данас има и оних који сматрају да је повлачење совјетске војске била грешка са озбиљним последицама.
„Совјетска војска се није повукла из војних, већ из политичких разлога. Већ тада се спремао распад СССР-а. Што се тиче Америке, они не одлазе одатле зато што за америчку власт вођење таквог рата не представља посебну економску тешкоћу. Авганистански рат у америчком друштву не игра такву улогу, какву је играо у совјетском. Фактички, повлачење совјетске војске из Авганистана, са војне тачке гледишта, било је грешка, јер смо на тај начин наше савезнике оставили на цедилу. Након тога су уследили напади муџахедина на Авганистан, а потом су талибани освојили престоницу Кабул. Повлачење наше војске довело је до тога да талибани дођу на власт у Кабулу 1996. године и до појаве талибана у Пакистану, а потом је рат из Авганистана почео да се прелива у Таџикистан, а потом и у Киргизију. Све у свему, то брзо извођење совјетске војске сматрам великом грешком. Да, требало је извести војску, али постепено, након јачања авганистанске армије и полиције“, каже за Спутњик војни стручњак Олег Валецки из Центра за стратешку конјуктуру.
Извођење совјетске војске из Авганистана, договорено Женевским споразумом, почело је 15. маја 1988, а завршено је 15. фебруара 1989. године.
Сматра се да је последњи совјетски војник који је прешао мост преко реке Аму Дарја, на којој је била граница између СССР-а и Авганистана, био командант 40. Армије генерал-пуковник Борис Громов, који је тада изговорио чувену реченицу: „Иза мојих леђа нема ниједног совјетског војника“. Међутим, његов прелазак као последњег војника узима се само симболично. Иза њега су још остали граничари и специјалне снаге, који су покривали одлазак војника (они су из Авганистана изашли истог дана, само у вечерњим сатима), као и неколико стотина војника који су остали у заробљеништву.
Војни стручњаци кажу да не треба очекивати да ће се у скорије време мир вратити у тај регион.
„Може се рећи да стабилности још дуго неће бити у Авганистану, а Американци још додатно погоршавају ситуацију, тако да ми сада Авганистан знамо као великог ’нарко дилера‘, а својевремено су саветници министра пољопривреде СССР-а учили Авганистанце како да узгајају пшеницу, памук и друге културе. Сложићете се, то је боље него наркотике. Међутим, није било дозвољено да се у том правцу развијају, јер су Американци знали да су наркотици профитабилнији, па су због тога чак и охрабривали узгајање мака и других опасних култура. СССР је у Авганистану градио фабрике, путеве, електране, болнице и знам да данас Авганистанци упоређују тај период када је тамо била совјетска војска са периодом америчког присуства и многи се сећају колико смо ми били људскији и колико смо више волели обичне људе и Авганистан као такав“, прича Вјачеслав Борисов, ветеран авганистанског рата.
Генерал-мајор додаје да су многи предвиђали да ће се руска војска, као у Авганистану, заглибити и у Сирији, али, истиче, то се није десило и не може се догодити, јер Русија има јасно дефинисану стратегију.
Традиционално, годишњица повлачења совјетске војске из Авганистана се обележава широм Русије и у свим бившим совјетским републикама. У многим градовима Русије се одржавају шетње „Бесмртног авганистанског батаљона“, полаже се цвеће на споменике страдалим борцима, организују се изложбе фотографија ратних новинара и приказују се филмови који показују све страхоте тог рата.
