Пре само неколико дана је у Новом Саду одржан још један састанак мешовите католичко-православне комисије која треба да расветли улогу и одговорност кардинала Степинца у Другом светском рату. Сврха Комисије је да се предоче веродостојни и прворазредни документи које свака страна има и да се на основу њих развије дискусија и тиме приближе ставови обе стране. Међутим, након дводневног сусрета, јавност је била ускраћена за изјаве представника, пошто је договорено да се са закључцима не излази у јавност све док се не заврши рад Комисије.
Директор Музеја геноцида Вељко Ђурић сматра да је веома лоше што српска јавност изузетно мало зна о целокупном процесу који се води, поготову ако се та слика упореди са ситуацијом у Хрватској, где су медији објавили кључна писма која је српски патријарх Иринеј о томе упућивао папа Фрањи. Он то објашњава тиме да највероватније неко од српских владика ради за хрватску страну.
Према речима историчара Александра Раковића, постоји одређени број људи у Србији који сматра да није ни толико важно да ли ће Степинац бити признат за свеца, будући да би тај потез показао право лице Ватикана. „Међутим, није баш тако, јер уколико дође до признавања, тиме ће се амнестирати сви злочини почињени у НДХ, а наставиће се са релативизацијом осталих злочина почињених током оба светска рата“, додаје.
Раковић каже и да се тренутно читав свет налази у превирању због судара цивилизација, поготову када је реч о Блиском истоку и нестанку хришћана са тих простора. Није папа Фрања први који се због тога окренуо Москви, каже он, већ је то учинио и претходни папа који је од Москве затражио да се заштите хришћани на Блиском истоку, након што је схватио да то није у агенди Американаца и Британаца.
„Бојим се да је цела прича о Степинцу и његовој канонизацији саставни део светских односа на терену религије, где долазимо до два пола — Ватикана и Руске православне цркве. Исход случаја ’Степинац‘ неминовно ће се одразити на односе та два пола, а време ће показати да ли ће односи постати тешњи или ће бити још удаљенији“, додаје Раковић.
Историчар Раковић тврди да је окретањем ка Русији и сучељавањем са међународним организацијама попут НАТО-а папа Фрања стекао изузетно јаке противнике у хрватском систему. Он је сигуран да папа неће потписати канонизацију Степинца, поготову ако се узме у обзир да је у фебруару прошле године потписао документ који забрањује прелазак православаца у Римокатоличку цркву, што је иначе и била главна идеја Степинца.
Ђурић подсећа и да је Степинчева опсесија, коју је и сам описао у свом дневнику 1934. године након пријема код краља Александра Карађорђевића речима: „Да је више радника на њиви господњој и Србија би за 20 година била католичка“, била покрштавање Срба и ширење римокатоличке вере у православном свету. Управо то је, додаје он, у супротности са оним шта је папа Фрања потписао.
Новинар „Вечерњих новости“ Радета Драговић каже да и поред питања канонизације Степинца постоји и друга страна медаље, а то је да овом иницијативом Србија добија јединствену шансу да сва питања, која су у прошлости била прикривена и обојена идеологијом, а тичу се истине о НДХ и о жртвама логора смрти, изнесе пред лице светске јавности.
„Утолико је и одговорност на Комисији велика, као и на Цркви и историчарима који су укључени у цео процес, јер се лопта тренутно налази у казненом простору противника, а уколико Србија не поентира, утакмица може бити изгубљена трајно“, додаје Драговић.
Раковић сматра и да оно што тренутно изгледа можда превише екстремно за 50 година неће тако изгледати, што значи да једнога дана и Анте Павелић може бити проглашен свецем, због чега је од изузетне важности зауставити тај процес. „Постоје три процеса који су тренутно заустављена — пријем Косова у Унеско, пријем Црне Горе у НАТО и канонизација Степинца. Чињеница је да се дешава неко свеобухватно заустављање процеса“, закључио је Раковић.
