Војна интервенција Москве у Сирији „променила је однос снага на терену и присилила нерадикалну сунитску опозицију да преговора“, рекао је француски дипломата. Поврх свега, Русија је „једина која може да натера Дамаск да започне преговоре са опозицијом“.
Мировни процес у Астани, који су иницирали Русија, Турска и Иран, сведочи да је та процена тачна. Прва рунда преговора одржана у главном граду Казахстана 23. и 24. јануара, што је први пут да су се делегација Дамаска и представници оружаних радикалних група, који су се борили да свргну председника Башара ел Асада, састали од избијања рата 2011. године.
Друга рунда разговора у Астани одржана је 15. и 16. фебруара, на којем су Москва, Анкара и Техеран постигли договор усмерен на успостављање трајне контакт групе за одржавање примирја.
Документом, у који је Спутњик имао увид, предвиђено је да посматрачка група такође олакшава размену заробљеника на својим редовним састанцима, извештавају Уједињене нације о нарушавању примирја и обавештавају Међународну групу за подршку Сирији о свом напретку.
Специјални изасланик председника Русије за сиријско решење Александар Лаврентјев назвао је другу рунду разговора „кораком напред“ и рекао да се чини да тензије између Дамаска и опозиције попуштају. Упркос позитивним кретањима директни разговори између две стране су „још далеко од могућих“, рекао је он и додао да постоји међусобно неповерење као један од кључних разлога за то.
Фушер је, такође, рекао да је Русија „једина у стању да пронађе излаз“ из разорног сиријског сукоба, јер „има војну и политичку снагу“. Он је указао на чињеницу да турско руководство више не позива Асада на хитну оставку што је доказ утицаја Москве.
И заиста, Русија и Турска служиле су као гаранти за договор о прекиду ватре који је 29. децембра открио председник Владимир Путин.
Раније је Анкара била један од кључних присталица радикалних група које су имале намеру да свргну сиријску власт. То је нешто чему се Москва жестоко противила. Руски званичници су више пута упозоравали да операције сличне војној интервенцији НАТО-а у Либији могу да имају кобне последице.
Фушер се са тим слаже и каже да је Русија била против сценарија промене режима у Сирији који би земљи донео судбину Либије. Он објашњава да је Москва одлучила да покрене војну операцију у Сирији из забринутости да би ратом разрушена арапска земља могла да се претвори у плодно тло за тероризам.
